Pre nego što se postavi pod…
Bio prostran ili skučen, stambeni ili poslovni prostor, podovi u njemu zauzimaju jako veliku površinu. To je površina po kojoj hodamo, ponekad i bosi, površina na kojoj stoji kućni nameštaj, kancelarijski inventar ili fabričke mašine, i samim tim površina koja za čitavog veka trajanja mora da trpi težinu predmeta i vozila, ogrebotine i druga teža mehanički naneta oštećenja, dejstvo vode, a u nekim slučajevima i raznih tečnih hemikalija.
Otkad je sagrađena prva koliba, pod je u svojoj osnovnoj ulozi barijera koja nas štiti od direktnog gaženja po zemlji. Danas – barijera koja objekat štiti od bespotrebnog gubitka energije, a naše novčanike od ubrzanog pražnjenja. Da bi jedna podna obloga kroz vreme mogla da pokaže svoj kvalitet i sve prednosti koje je karakterišu mora biti propisno instalirana, što se pre svega odnosi na pravilno pripremanje odgovarajuće podloge, a tek onda na pravilno postavljanje ploča, dasaka, rolni ili izlivanje podne mase. Svaka obloga iziskuje određenu vrstu materijala za bazu i određeno tretiranje podne površine i to su sve koraci koji se moraju ispoštovati kako bi finalni proizvod imao zadovoljavajući izgled i vek trajanja.
Preduslovi pripreme polaganja parketa
100% ISPOŠTOVAN POSTUPAK PRIPREME podloge za pod naročito je važan kod obloga koje su sklone deformisanju ukoliko se ponešto od uputstava zaobiđe, a ništa manje kod obloga koje gotovo nimalo ne trpe dimenziona odstupanja poput izraženih nagibnih uglova.
Tipičan primer za prvo opažanje je rezidencijalni miljenik parket, sa kojim se mora strogo voditi računa o uslovima skladištenja i montaže, u smislu procenta vlažnosti vazduha u prostoriji, a posebno o procentu vlažnosti podloge. Naime, parket se polaže na cementnu košuljicu koja treba da je ravna, potpuno čvrsta i dovoljno suva. Navedene preduslove lakše će biti ispuniti u slučaju novogradnje i to pre svega tamo gde je estrih rađen mašinski, jer su dosta veće šanse da je homogeniji i bolje uglačan od onog ručno pravljenog i apliciranog. Ako je reč o renoviranju, tada valja “postaviti dijagnozu” stanju u kome je zatečena košuljica kada je skinut prethodni pod, i shodno tome delati.
Kod stare i devastirane košuljice sa puno pukotina ili sa dubokim pukotinama, prvo se obavlja njihova konzervacija tj. popunjavanje i premazivanje prajmerom, a potom nivelacija podloge nanošenjem samonivelirajuće mase.
KOD PRIPREME ZA PARKET mora se koristiti baš samonivelator propisan za tu oblogu (nikako onaj za keramiku), i to za korekcije maksimalno do 3cm koje se mogu izvesti u jednom nanosu.
Nivelacija se pogotovo ne sme raditi lepkom za keramiku ili adhezivom za parket, jer nijedno od ovih sredstava nema odgovarajuću tvrdoću ni žilavost, a uz to ne podnosi silu zatezanja iz drveta, te će takva podloga vremenom neminovno početi da se kruni. Kada se ovako sanirana košuljica temeljno usisa od prašine sledi lepljenje parketa. Zanimljivo je da, suprotno od prva dva, kriterijum suvoće lakše zadovoljava stara podloga koja je svojevremeno rađena i osušena, jer se na tome ne gubi vreme kao kad je reč o novom estrihu.
U svakom slučaju košuljica za parket sme da bude maksimalne vlažnosti 3% (mada je po EU standardima to 2%) i ne bi trebalo da je tanja od 4cm zbog eventualnog pucanja, a obloga se može postavljati u prostoriji sa zatvorenim fasadnim otvorima, zaštićenoj od direktnog uticaja spoljne temperature i vremenskih uticaja, gde se redovno meri relativna vlažnost vazduha, koja ne sme da pređe 50%, i vrši provetravanje. U takvim uslovima podloga se prirodnim putem suši aproksimativno pet-šest nedelja i taj rok treba ispoštovati da bi se sprečilo kasnije podizanje parketa. Ukoliko se nema toliko vremena, topla preporuka je mašinsko sušenje košuljice. Iako nije svež, vlažnost ravnajućeg sloja i vazduha bilo bi dobro izmeriti i kod stare podloge, jer previsoke vrednosti mogu napraviti istu štetu. Parket za podlogu, takođe, može imati prethodni pod od keramičkih pločica, ako im nije popustio lepak, pa i stari parket, ako još uvek stabilno naleže na košuljicu preko koje je lepljen, sa koga tada samo treba sastrugati sav lak i dobro ga očistiti.
Keramičke pločice
Keramičke pločice su takođe jedna od najpopularnijih podnih obloga koja je uvek tražena bez obzira na trendove, i to zbog dobrog balansa lepog izgleda, povoljne cene, veka trajanja i lakoće održavanja. Keramika se proizvodi u više kvalitativnih klasa, te u kategorijama za spoljnu i unutrašnju upotrebu, i generalno važi za oblogu koja se da postaviti na većinu podloga i starih podova, ali ta tvrdnja se može proglasiti za tačnu samo ako je pre lepljenja pločica pod obavezno odrađena adekvatna priprema.
SVE PLOČICE, pa i one najviše klase, imaju manja dimenziona odstupanja koja se tokom postavljanja koriguju variranjem količine lepka.
Da bi se taj posao obavio što brže i lakše, idealno je da za podlogu imamo kompaktan, ravan, očuvan i čist cementni estrih.
Ako to nije slučaj, prvo se kao i kod parketa konzerviraju pukotine, pa radi nivelacija. Imajte u vidu da se lepak za keramiku uopšteno nanosi u sloju ispod 1cm debljine, tako da se veće korekcije nagiba poda vrše pomoću samonivelatora za keramiku. Ukoliko su uslovi “na terenu” zaista problematični, u smislu da za podlogu imamo stari beton ili lošu košuljicu sa izraženim horizontalnim nagibom i/ili iskrivljenim ivicama poda, keramika se naravno može postaviti, ali na cementno mleko – ova smeša sitnog peska i cementa u odnosu 3:1 sa dodatkom vode, u nanosu od 3cm i više, biće od pomoći čak i za regulisanje velikih nepravilnosti podloge. Moguća podloga za pločice je i stara keramika, s tim što se tu mora uraditi test fiksiranosti kuckanjem svake pločice po sredini površine gumenim čekićem. Ako stoje stabilno i ako se prilikom udarca čekića ne čuje prazan šupalj zvuk, onda preko njih bez pripreme može da ide nova keramika lepljena lepkom za neupijajuće površine. Keramika se isto tako može lepiti preko parketa, pod uslovom da je suv i čist. Priprema podrazumeva premazivanje prajmerom, kada se skroz osuši nanošenje tankog sloja keramičkog lepka preko njega, zatim postavljanje, odnosno uranjanje mrežice za fasade u lepak u svojstvu armiranja podloge, i na kraju još jedan tanji sloj lepka na koji se polažu pločice.
LVT ploče – Luxury Vinyl Tiles
U poslednje vreme mnogi dizajneri enterijera orijentišu se ka vinil podovima, pogotovo kada treba koncipirati i opremiti komercijalni prostor. Njihovu pažnju naročito privlače luksuzni vinil podovi sa dekorativnim slojem koji imitira najatraktivnije prirodne obloge (drvo, ukrasni kamen i keramiku) primenom digitalne štampe i rotogravure.
LUKUZNI VINILI postavljaju se primarno na cementni estrih. Pre montaže potrebno je podlogu usisati, očistiti i pregledati da li je košuljica ravna.
Ako nije, i ovde će biti potrebna i veoma bitna intervencija podolivom, jer LVT ploče nisu podna obloga koja može da sakrije nedostatke košuljice. Luksuzne vinil ploče su varijanta heterogenih PVC podova koje inače karakteriše mala debljina (najdeblji među njima su specijalni sportski podovi koji imaju od 9 do 12mm na poprečnom preseku), i stoga će po instalaciji na podu biti vidljive sve neravnine poreklom od “grbave” košuljice. Ako odlučite da vinilom zamenite postojeći pod od pločica, vodite računa da li imaju duboke i široke fugne ili ispucale delove. Ako je to slučaj, savet je da ih obavezno popunite i poravnate pre postavke kako se ne bi ocrtavale na habajućoj površini. Jedno od osnovnih svojstava LVT ploča je vodootpornost, pa se bez ikakvih problema mogu polagati u kupatilu i kuhinji, ali uprkos tome podloga na koju se postav- ljaju mora imperativno da bude suva, odmašćena i ravna.
Luksuzni vinil podovi isporučuju se kao LVT ploče (Luxury Vinyl Tiles) koje se najčešće postavljaju lepljenjem celom površinom na podlogu odgovarajućim lepilom, i kao LVP daske (Luxury Vinyl Planks) koje se instaliraju po klik sistemu spajanja.
Industrijski podovi
Sasvim suprotno od obloga koje idu na cementnu košuljicu, industrijski podovi u fazi pripreme podloge ne prave ni upola toliko komplikacija. Bilo da se radi o akrilatnim, epoksidnim ili podovima iz klase poliuretana, svi se nanose na betonsku ili cementnu osnovu, a razlike se uočavaju samo u tempiranju instalacije i ponekom svojstvu podloge. Industrijski podovi bez izuzetka se izvode bez fugni, kao monolitni podovi kod kojih je rešenje za spoj sa zidom holker-sokl u visini lajsne. Proizvode se kao sintetički podovi u formi smole, bazirani na nekom polimeru, a u vidu jednokomponentnog, dvokomponentnog ili trokomponentnog sastava.
Poput svih drugih primera, kudikamo se lakše izvode u novim objektima gde postoji novoizliveni podložni beton ili nova košuljica, ali i kod stare podloge priprema ne ide dalje od sanacije pukotina i eventualno aplikacije samonivelatora. Akrilati se izlivaju ili na odgovarajuću čvrstu podlogu, koju konkretni proizvođač pravi i preporučuje, ili na beton kvaliteta i tvrdoće B25, na temperaturi ne nižoj od 5oC, u uslovima bez promaje, u zatvorenom i zaptivenom objektu sa postavljenim krovom i spoljnim zidovima. Epoksidi se, sa svoje strane, nanose na beton ili estrih, ali kako traže čistu i ravnu osnovu biće neophodna reparacija ako je zatečena podloga ruinirana. Iako zahtevaju dosta ravnu podlogu, za razliku od akrilata ona ne mora biti savršeno suva, i to ide na ruku izvođaču kada je u stisci sa vremenom. I dok se epoksidni podovi izlivaju u sloju od maksimum 4mm, debljina poliuretana je 6mm, a kod nekih vrsta namenjenih uslovima izuzetno intenzivne i konstantne eksploatacije ide i do 9mm. Zanimljivo je i to da poliuretani idu korak dalje što se tiče imperativa suvoće, ali u suprotnom smeru – PU se bez bojazni može izlivati preko betona starog svega nekoliko dana, a sam se u potpunosti suši nakon 48 sati, nakon čega je apsolutno spreman za upotrebu.
