Naslovna Arhitektura Trotoari i šetališta – Pločnici svetskih metropola

Trotoari i šetališta – Pločnici svetskih metropola

0
Trotoari i šetališta - Pločnici svetskih metropola

Popločavanje ulica i prilaznih puteva jedno je od najvažnijih pitanja koja se moraju rešiti prilikom uređenja bilo kog gradskog područja, i praktično je problem star koliko i prva ovakva naselja. Stari Rimljani bili su nadaleko čuveni po urbanističkom planu koji je predviđao veliki glavni gradski trg u centru, i ulice koje se seku pod pravim uglom, sukcesivno se šireći prema obodima, model koji smo u savremenom dobu nasledili od naših dalekih predaka. Rimski gradovi imali su infrastrukturu sa kompletno izgrađenim vodovodom i kanalizacijom, i ulicama popločanim na način koji je svojstven i nama danas, i bili malo je reći pravo čudo u Starom veku.

Nažalost, sa najezdom varvara i kasnije uspostavljanjem feudalizma kao novog društvenog sistema, većina njih je porušena do temelja, a na njihovom mestu su nikla neuređena, razbacana naselja manjeg obima, sa blatnjavim zemljanim stazama umesto ulica i puteva, i tako će biti sve do 13. veka i prekretnice u istoriji poznate baš pod nazivom „formiranje gradova“.

Nakon dugog civilizacijskog mraka životni tokovi su ponovo podignuti na znatno viši nivo, a to je automatski značilo da u agendu moraju ponovo biti uvršteni ozbiljni građevinski radovi. Kao najstariji tip gradskog pločnika, rimska kaldrma, koja je isprva ustvari služila za kolski put, doživljava renesansu. Vremenom će na red doći i mnogi drugi, sa razvojem novih materijala i arhitektonskih stilova u kojima će biti prisutni, a osim kontinentalnih, razlike u senzibilitetu prisutne su i među gradovima ponaosob.

Po ovom kriterijumu načelno možemo povući razdelnicu između dva perioda – perioda estetike koji je trajao negde sve do Drugog svetskog rata, i perioda funkcionalnosti koji je aktuelan i danas. Nju, međutim, treba shvatiti uslovno, jer su ta razdoblja iz decenije u deceniju ciklično ustupala mesto jedno drugom. U prvom je prisutno igranje materijalima i oblicima, a naglasak je na umetničkom izrazu. Neguje se klasični stil, sa osvrtom na starinske podloge, i tehnike poput mozaika. Njegovi najreprezentativniji predstavnici među svetskim metropolama su London, Njujork, delimično Los Anđeles, i gradovi kao što je Kopenhagen, Beč i Karlsrue, ali i Lisabon i Sao Paulo.

Evidentno je, dakle, da potpuno neočekivano izostaje geografska logika. U Londonu je u velikoj meri u upotrebi kamen, a možda još i više polirani beton u blokovima i pločama, kakve su one kojima je pokriven Trafalgar Skver. O Njujorku kao centru svetske kulture i čuvaru arhitektonske baštine modernizma suvišno je govoriti, samo na njegovom primeru mogli bismo izanalizirati retro estetiku. U novim delovima grada, poslovnim kvartovima Menhetna, dominira beton u elementarnom obliku, ali čim se zađe u četvrti poput Brodveja, Sohoa, pa i Male Italije, tu možemo videti pre svega kaldrmu u lepezastoj šari, i granitne kocke. Tu je i jedna za sada endemska novina, a to je grebani granit koji još uvek uglavnom koriste umetnici za dekorisanje platoa ispred muzeja u kojima izlažu svoje instalacije inspirisane građevinskom industrijom. Doduše, performansi umetnika su ovde svakodnevica, nešto na šta su meštani dobrano navikli. Za to treba da zahvale ljudima poput Vilijama Bartmana, draguljara sa Menhetna, koji je davne 1899. u reklamne svrhe instalirao veliki časovnik ukrašen dragim kamenjem u pločnik ispred svoje radnje. On na papiru nije bio umetnik, i zapravo je za cilj imao to da na nesvakidašnji način privuče što više kupaca, ali je njegov časovnik privukao pažnju čitavog grada, i postao inspiracija generacijama potonjih. Danas je sat u pločniku jedan od simbola Njujorka, čuven u celom svetu.

Trotoari i šetališta - Pločnici svetskih metropola
Peršing trg, Los Anđeles

Kada je reč o Los Anđelesu, prva asocijacija je, očekivano, Holivud. Ipak, filmski grad je, kako mu i naziv sugeriše, poligon filmskih studija, u kome se sve, pa i popločavanje, izrađuje tako da je podređeno potrebama snimanja, što u najavi diktira i odabir materijala. Gradska arhitektura je mnogo vidljivija u naseljima Beverli Hils, Malibu ili recimo Old Taun Kalabasasu.

Los Anđeles prati ta fama da je u potpunosti u znaku savremenog i svedenog, ali ipak nije baš tako. Nabrojana prigradska naselja u kojima žive svi oni koji žele dobrim delom da se izoluju od vreve Holivud bulevara, krase šetališta od granita, i jedna vrlo lepa kombinacija betona i građevinske cigle kojom se popločavaju ulice. Prelaz između ove dve podloge se možda na prvu pomisao čini neprirodnim, ali u praksi u izvedbi odaje utisak idilične nesavršenosti, jednog od onih kvartova u kom biste voleli da vam odrastaju deca.

Zapadna i srednja Evropa, opet, u svemu ovome ima neku svoju priču. Ulice i trotari turistima standardno privlačnih gradova Austrije, Poljske, Nemačke, Danske; nose u sebi duh prošlih vremena, iako dobar deo njih datira iz druge polovine 20., pa čak i s početka 21.veka. Na primeru pešačke zone Stroget u centru Kopenhagena, najbolje je demonstrirano kako se uklapanjem komada reljefastog granita sečenog u geometrijskim oblicima (u prvom redu kvadrata i trouglova), ne samo u standardnoj asfalt-sivoj, već i u kombinaciji sa oker i drugim zemljanim nijansama, to može postići.

Stroget trg, Kopenhagen
Stroget trg, Kopenhagen

Ozbiljnu konkurenciju mu, doduše, predstavlja trg Marktplac (Pijačni trg) u Karlsrueu i njegov mozaik od kaldrme. Na ovom trgu nalazi se simbol Karlsruea, 6,5 m visoka piramida od kamena peščara, monument protestantske crkve unutar kog je pohranjen i kamen temeljac grada. Svuda okolo načičkane su, jedna do druge, tezge sa cvećem sa zeleno-belim tendama. Sve zajedno – kao scena iz nekog romana.

Primenu tehnike mozaika kod ukrašavanja trgova i pešačkih zona do apsolutnog savršenstva doveli su Portugalci. Njene korene treba tražiti u epohi baroka kada je i nastao „portugalski pločnik“ (calcada portuguesa-kalsada portugeza) kao autentična tvorevina, koju su kasnije kao nasleđe preneli i na svoju nekadašnju koloniju Brazil. Svojevrsna reklama za ovu tehniku jeste veličanstveni mozaik na ulazu u Univerzitet Koimbra u istoimenom gradu, koji prikazuje logo univerziteta, personifikaciju mudrosti u ženskom liku, a ništa manje Park nacija, Trg Rosio, ili Trg Luisa de Kamoesa u Lisabonu. Teško bi bilo pobrojati sva mesta u Portugalu koja krase ova svojevrsna umetnička dela u kamenu, a malo je i reči kojima bi se mogla opisati.

Rosio trg, Lisabon
Rosio trg, Lisabon

Nažalost, danas je preostao jako mali broj majstora za portugalski pločnik zbog toga što njegova izrada zahteva još više vremena i truda nego kaldrma, a kako se radi ručno, i fizički predstavlja jako zamoran posao koji uzima danak, pa nije privlačan mladim naraštajima.

Takođe ima jednu nezanemarljivu manjkavost-kada se nakvasi postaje jako klizav i samim tim opasan za pešake, što je ujedno bio i najjači razlog da bude zamenjen ekonomičnijim i bezbednijim oblogama. U Brazilu estetika još uvek nije spremna da položi oružje pred rentabilnošću.

Šetališta na plažama Kopakabana i Ipanema prkosno se presijavaju na suncu pleneći svojom čarobnošću, a društvo im pravi Trg Ženerozo Markes (Trg darežljivog markiza) u gradu Kuritiba. Ali onog trenutka kada praktični razlozi budu odneli prevagu, izgled ovih mesta, i ulica kao što je Avenija Paulista u Sao Paulu biće trajno promenjen.

Copacabana plaža, RIo De Žaneiro
Copacabana plaža, RIo De Žaneiro

Funkcionalizam odlikuje iznad svega upotreba betona u najosnovnijoj varijanti, a pored betona tu je i nezaobilazni ultrapopularni behaton, koji je proteklih nekoliko godina tražen koliko i laminat među unutrašnjim oblogama, ako ne i više. Predstavnici funkcionalizma – takođe raznoliki.

Po učestalosti primene betona, reklo bi se, prednjače Francuzi. Pariz jeste grad poznat po blještavim svetlima i mostovima, koji zajedno tvore jednu romantičnu panoramu, ali su u njemu, kada je reč o izgradnji puteva, vrlo pragmatični. Konkretnije, radi se uglavnom o štampanom betonu, koji se koristi kako za obeležavanje saobraćajne signalizacije, tako i za dekorisanje šetališta. U stopu ih prate Kanađani koji u velikoj meri koriste „dugovečni beton“ – materijal patentiran 2007. godine na Severnoameričkom potkontinentu čiji je vek trajanja 20 godina. Šest godina kasnije, u SAD je napravljena poboljšana verzija koja je odmah isprobana prilikom rekonstrukcije 800km dugog međudržavnog puta I-5, za koju proizvođači tvrde da može odolevati gustom i teškom teretnom saobraćaju čak 40 godina uz minimalnu reparaciju. U Jerevanu, glavnom gradu Jermenije, odlučili su se da naprave kombinaciju betona i zasada cveća i ukrasnog žbunja, takozvani landscape, iliti spoj infrastrukture i pejzažne arhitekture kojim je, na primer, dekorisan plato ispred zgrade opere.

Salamanca-Place-Hobart-Tasmania

U razgovorima na ovu temu većina bi pomislila da će se zbog karaktera i mentaliteta germanski narodi odlučiti za behaton kao oblogu, zbog jednostavnosti postavljanja i povoljne cene, a univerzalno uklopivog izgleda. No, interesantno je da ga najviše koristi takozvana „mlada Evropska unija“, odnosno zemlje koje su postale članice u protekloj deceniji, i zemlje poput naše. Sofija, Plovdiv, Bukurešt, Zagreb, Beograd, samo su neki od gradova u kojima je vidljiv ovaj trend, a onda na drugom kraju sveta Buenos Aires ili Montevideo. Još je čudnije videti savremenu podlogu kakav je behaton u masovnoj primeni na mestima gde fasade odaju arhitektonski utisak zaustavljenog vremena. Veliki broj sokaka koji vode do glavne gradske pijace i trga u Fesu, Maroko, popločan je sivim behatonom u obliku saća, koji se vizuelno, mora se priznati, dobro uklapa u krajolik. No, kad se malo bolje razmisli, to i nije tako teško ako uzmemo u obzir da se u 90% slučajeva svuda u svetu i koristi u osnovnoj boji. U toj jednoobraznosti baš i leži ključni razlog zbog kog se funkcionalisti tako i zovu, zato je i lepo videti suprotne primere.

Bogatstvo boja koje nudi paleta behaton proizvoda na izuzetno kreativan način iskoristili su u Hobartu, glavnom gradu australijskog ostrva Tasmanija, prilikom uređenja pešačke zone u jednoj od glavnih prestoničkih ulica.

Piše: Jelena Mitrović, diplomirani novinar

POSTAVI ODGOVOR

Please enter your comment!
Please enter your name here