Kaže se da pakovanje ne čini proizvod, ali ga prodaje. Tako i završna obrada parketa možda ne čini njegovu suštinu, ali predstavlja njegov vidljivi deo koji nesumnjivo oblikuje enterijer u koji se polaže. Naravno, završna obrada se može promeniti posle izvesnog vremena, baš kao i efekat koji izaziva u prostoru. Često se zaboravlja da pod predstavlja ne samo prvu vizuelnu komunikaciju nakon ulaska u prostor, nego i taktilnu, što je kod nekih obrada veoma važno.
Kada je reč o klasičnom parketu, kod nas je najčešći slog u kome se polaže „riblja kost“, eventualno paralelni slog ili slog „šahovsko polje“. Površina se pažljivo brusi i nekoliko puta lakira – najčešće lakom sa visokim sjajem i visokim stepenom refleksije svetla. U zavisnosti od vrste drveta i njegove boje, refleksija je veća ili manja. Svetlije boje, jasno, reflektuju više svetla i prostor deluje prozračnije. Površina po kojoj se hoda je na dodir potpuno glatka. Ovaj tip obrade deluje veoma uredno i ukoliko se podopolaganje dobro obavi, može izgledati veoma luksuzno. Mana veoma sjajnih površina je što se na njima vidi svako zrnce prašine kao i najmanja mehanička oštećenja. Zato se danas sve više koriste polu-mat i mat lakovi, koji su neretko i otporniji na habanje. U segmentu gotovih parketa, proizvođači se po pravilu odlučuju za mat lakove. Prava su retkost gotovi parketi koji su fabrički lakirani sjajnim lakom.
Opšti trend povratka prirodi, osobito u zapadnoj Evropi, na velika vrata je vratio uljenje kao završnu obradu u produkciji gotovih parketa. Oksidativna ulja koja se proizvode na bazi lanenog ulja stvaraju na površini drveta tanki film koji ga štiti od habanja, dajući mu istovremeno sasvim prirodan, pomalo „posan“, mat izgled. Pore drveta ostaju otvorene i omogućavaju drvetu da „diše“ i ponaša se kao mikro-regulator klime i prostoru.
Uljene površine su na dodir malo hrapave, čak i ako su prethodno vrlo fino obrušene. Pod bosom nogom se zaista oseća pravi dodir drveta, pogotovo ako je uljenje kombinovano sa nekom drugom obradom poput četkanja ili ručnog hoblovanja. Izgled ovako obrađenog drveta je potpuno prirodan i veoma lepo se kombinuje, kako sa drugim tradicionalnim materijalima poput kamena, cigala ili, da pređemo u drugu sferu, vune, pamuka, lana, tako i sa veoma modernim, sjajno uglačanim površinama od stakla, inoksa ili lakiranog drveta i medijapana.
Uljene površine možda zahtevaju malo više pažnje u periodičnom održavanju, ali su veoma zahvalne jer ostavljaju mogućnost tzv. parcijalne reparacije i posle svakog novog uljenja drvo je sve otpornije na habanje. Pri tom, apsolutno nije neophodno brušenje, sem u slučajevima velikih mehaničkih oštećenja.
Sada se sve više prave ulja sa različitim pigmentima, tako da se mogu postizati i različiti koloristički efekti u enterijeru i na podu. Naravno, i kod lakiranih parketa moguće je menjati prirodnu boju drveta. To se najčešće radi bajcovanjem – bojenjem specijalnim polu-providnim premazom kojim se nanosi sloj boje na površinu drveta, ali sama tekstura i struktura ostaje vidljiva. Tako se sada pored uobičajenih toplih smeđih ili različitih nijansi bele i sive, mogu naći i veoma ekstravagantne ljubičasta, crvena, teget, zelena, pa čak i srebrna i zlatna boja.
Neobične boje se mogu postići i drugim načinima obrade kao što su dimljenje i termičko tretiranje drveta. Dimljenje se obavlja u specijalnim posudama i drvo se tom prilikom izlaže amonijačnim isparenjima koja dubinski prodiru u strukturu i menjaju boju drveta. Nijanse koje se dobijaju ovakom obradom su braon-zelenkaste. Obično se dimi hrast.
Termo-tretiranje je takođe proces kojim se menja boja, ali i ćelijska struktura drveta jer se drvo u posebno pravljenjim komorama izlaže visokoj temperaturi pri čemu se šećer u drvetu kristalizuje (karamelizuje) i drvo, u zavisnosti od dužine trajanja samog procesa i visine temperature dobija topliju, zlatniju ili tamniju boju koja može ići do skoro crne. Obično se termo-tretiraju svetle vrste drveta.
Voskirane površine imaju veoma sličan efekat kao i uljene, samo sa nešto više sjaja. Obično se kombinuju sa četkanjem. Za voskiranje se koriste mešavine prirodnog pčelinjeg voska i različitih smola iz drveta.
Četkanje je poseban tip obrade parketa kojim se specijalnim metalnim četkama iščetkavaju mekani delovi drveta i naglašava se struktura drveta, odnosno ističu se godovi i prirodnost drveta. Ukoliko se i ivice parketa dodatno obore za milimetar ili dva, i svaka lamela se dodatno istakne, efekat je potpun. To je naročito vidljivo kod velikih formata, dužih od metar. Oborene ivice imaju dodatnu estetsku i praktičnu funkciju – da sakriju „rad“ drveta ukoliko do njega dođe. Zazori među lamelama, ako se i pojave, neće biti toliko vidljivi.
Pored četkanja, još jedna „reljefna“ obrada je veoma popularna – ručno hoblovanje. Manifistuje se u vidu manjih ili većih talasa na površini parketa koji se osećaju čak i u obući. Četkanje i/ili ručno hoblovanje se obično kombiniju sa rustičnijim selekcijama drveta kako bi se dodatno potcrtala veza sa prirodom.
Posebno interesantna obrada je patiniranje parketa koje se postiže na nekoliko načina – pojedinačno ili kombinovanjem – belim ili crnim pranjem, različitim bojama, namernim mehaničkim oštećenjima kako bi se stekao utisak pohabanosti, čak se može postići i efekat crvotočine u drvetu. Često se kombinuje sa četkanjem i ručnim hoblovanjem.
Sve su popularnije i namerne zakrpe u parketu. Postavlja se pitanje zašto bi neko želeo da kupi i stavi novi parket koji već izgleda staro i iskrzano? U svom romanu Lagum Svetlana Velmar-Janković navodi sledeće: „Nekada su me učili da ljudi od dobrog ukusa i tona u Engleskoj nikada ne nose ni potpuno nove cipele, ni potpuno nove rukavice ni potpuno nov kišni mantil: da bi mogli da se nose, te cipele, rukavice ili kišni mantil moraju imati onaj neuhvatljivi ali prepoznatljivi izgled izvesne iznošenosti. Bila sam uverena da i parket, u sobi u kojoj se razmešta jedan Čipndejl salon, mora imati izgled izvesne vremešnosti.“
Možda je odgovor na prethodno pitanje da postoje enterijeri koji zahtevajui pod sa predistorijom i nagoveštajem tajanstvene priče. Nesumnjivo je jedno: ako želimo da ispričamo svoju priču kroz prostor u kome obitavamo i ako krenemo od poda kao njegove osnove, mogućnosti su nam praktično neograničene. Treba samo pustiti mašti na volju i verovati svojim instinktima.
Autor testa: Isidora Gordić
