Zanimljivosti Podovi u verskim objektima

Podovi u verskim objektima

verski objekti

Odveć je poznato da izbor podnih obloga prevashodno zavisi od namene objekta, te da materijal, njegova forma, struktura, dezen i boja bivaju njome ustrojeni. Međutim, ono što ipak donekle izdvaja podove u verskim građevinama od onih u privatnim ili poslovnim objektima, kao i drugim javnim prostorima, jeste ta što oni mogu imati značaj i za duhovni život vernika, te predstavljati segment povezan i sa sakralnom sferom.

Bogomolje su kroz istoriju bile stožer i okosnica očuvanja jednog naroda, njegove kulture, vere i istorije. Njihova uloga u društvu nije bila samo religijskog karaktera, već su, kao na primer srpske crkve i manastiri u srednjem veku, bivali i bolnice, škole, štamparije, gde je naročito prepisivačka delatnost obrazovanih monaha omogućila očuvanje naše hiljadugodišnje pismenosti i kulture. Stoga verske objekte uvek treba posmatrati kako u duhovnom spektru, tako i u onom profanom – svetovnom, budući da su od svoga postanka imali važan udeo i u drugim aspektima ljudskih delanja i potreba, kako u obrazovanju, lečenju, tako i u kulturi i umetnosti.

Svojstvenost svih verskih građevina jeste ta što su oduvek pravljeni kao javni objekti radi okupljanja što većeg broja ljudi, počevši od grčkog Partenona, pa sve do hrišćanskih crkava, jevrejskih sinagoga, islamskih džamija itd. Stoga su uglavnom veće površine i veoma trajni, kako bi odolevali zubu vremena i nepogodama, bilo prirodnim, bilo onim izazvanim ljudskim delanjima.

Viševekovno a nekad i višehiljadugodišnje postojanje pojedinih verskih objekata svedoči nam o kvalitetu materijala od kojih su sagrađeni – uglavnom su birani oni najkvalitetniji i najskupoceniji. Budući da su najčešće nastajali po porudžbini i kao zadužbine vladara, građeni su i dorađivani godinama, nekad i decenijama, precizno i pažljivo, prilikom čega su unajmljivani vrhunski graditelji datog vremena, slikari, fresko-slikari, vajari, a u srpskom srednjem veku to su najpre bili oni iz Vizantije. Stoga verski objekti minulih epoha i danas plene svojom umetničkom vrednošću. Iako građeni primarno radi duhovnih pobuda, njihova je uloga oduvek bila šira, te su verski objekti danas mesta koja turisti, bili verujući ili ne, obavezno posećuju na svojim putovanjima, upravo jer oni to zavređuju svojim istorijskim, kulturološkim i umetničkim značajem. Osim toga, brojni su verski objekti pretvarani u muzeje, ili se koriste kao kocertne dvorane, što njihov pažljivo konstruisan prostor, odlikovan izuzetnom akustikom, i omogućava.

pod u crkvi
Foto: pexels-pixabay-161245 / Verski objekti uvek su odjek istorijske epohe i umetničkog pravca u kojem su nastajali, te se u njima mogu ogledati sve njihove specifičnosti

Verski objekti uvek su odjek istorijske epohe i umetničkog pravca u kojem se nastajali, te se u njima mogu ogledati sve njihove specifičnosti. Arhitektura verskih objekata, te i njihov položaj, oslikava i duhovnu dimenziju, gde je forma (oblik građevina) neretko ili nužno povezana sa njenom suštinom. Otuda, recimo, pravoslavne bogomolje oltar imaju okrenut ka istoku, dok rimokatoličke ka zapadu, pri čemu je on, kao njeno najsvetije mesto, uzdignut i tako istaknutiji od naosa, a dodatno ga izdvaja i ikonostas na početku.

Značajan deo ovih građevina jesu i podovi, koji neretko imaju i važnu duhovnu ulogu, a svakako i estetsku. Zajedničko im je to što su prevashodno od prirodnih materijala, te otuda trajni, izdržljivi, postojani, lakoodrživi, gde prirodne specifičnosti omogućavaju različita dizajnerska rešenja i doprinose svojom estetikom, pri čemu nije zanemarljiva činjenica da kao takvi odgovaraju i potrebama verskih objekata kao javnih prostora – onih sa velikom prometnošću.

Podovi u verskim objektima mogu biti u jednoobraznoj formi, sa različitim šarama i nijansama, ali mogu biti izrađeni i od mozaika, što je naročito bio slučaj za vreme antičkog Rima. Tada oni ne predstavljaju samo podnu oblogu, već i pravo umetničko delo, u vidu slika, stvorenih spajanjem najčešće kockastih komadića obojenog stakla, kamena ili keramike, ili okruglih elemenata, ako je kamen posredi, tj. takozvanih oblutaka.

verski objekti
Podovi u verskim objektima / Foto: pexels-pixabay-218480

U prošlosti su se u ovu svrhu koristile i školjke ili slonovača. Podovi su samim tim i dekoracija, prave podne slike sa portretima, pejzažima, odnosno različitim motivima flore i faune. No, u hrišćanstvu, mozaici zauzimaju mesto na zidovima, stubovima i plafonima. U njih se inkorponiraju i vrlo skupoceni materijali, poput dragog kamenja ili zlata, a umesto negdašnjih motiva češće se upotrebljavaju oni iz Svetog pisma i vezani za život svetih.

Postavka mozaika vrlo je skupa i dugotrajna, te su danas razvijeni sistemi kojima se oponaša njegova tekstura – upotreba mozaik-ploča i mozaik-traka. Prve se ugrađuju kao i keramičke pločice, a druge se, pričvršćene na specijalnu bazu, pažljivo utiskuju u podlogu, te zalivaju određenim materijalima i ravnaju.

Drvo, kao prirodan materijal, svakako je bio nezaobilazan i pri gradnji verskih objekata, te budući čvrst, izdržljiv, dugotrajan i fleksibilan i često birana podna obloga. Tome doprinosi naročita estetika u kojoj se ogleda finoća i lepota njegove prirodne strukture i boja, gde nijanse od braon do crvenkaste mogu pružiti interesantne dizajnerske efekte. Najčešće je bivao u formi poda od dasaka, odnosno tzv. brodskog poda. Međutim, izbor podnih obloga u crkvama nekada je ustrojavala i određena istorijska i kulturološka situacija. Naime, u teškim vremenima pod turskom vlašću, hrišćanima je neretko bila dozovljavana izgradnja samo crkvi brvnara, koje su u skladu s tim imale drvene podove.

Autor teksta: Sanja Dakić