Jedan od osnovnih elemenata bilo koje arhitektonske konstrukcije je – pod. Pod je odvajkada bio pratilac ljudskih nas- tambi i građevina, jedino što nije uvek bio atraktivan kao danas.
ISTORIJA PODOVA počinje sa prvim skloništima koje su ljudi u praistoriji tražili. Ova skloništa su najčešće bila pećine i danas možemo samo da pretpostavimo da je tlo, to jest podna površina pećine, trebalo da izgleda glatko kako bi bila relativno udobna za naše prapretke.
Međutim, kao i svaki drugi element konstrukcije, bilo je potrebno da prođe izuzetno mnogo vremena kako bi podovi postali prefinjenija obloga koja je ne samo služila izvesnoj svrsi već se i estetski uklapala u prostor i činila ga atraktivnijim.
Prvobitna uloga poda bila je upravo – funkcionalna. Pod je trebalo da pruži površinu pogodnu za život i, kako su ljudi razvijali određene navike i shvatali značaj higijene, da se lako održava. Prvi podovi koje su naši prapreci koristili bili su upravo samo tlo na kojem se gradilo. Vremenom, ljudi su počeli da izravnjavaju i nabijaju prostor na kojem su planirali da podižu strukture, kao i da ih raščišćavaju od šuta i prirodnog materijala koji bi mogao da ometa prilikom gradnje.
Nabijena zemlja je predstavljala podlogu koja je bila mnogo jednostavnija i udobnija za korišćenje od obične zemlje. Ovakvi podovi se i danas koriste u pojedinim delovima sveta gde klimatski uslovi dozvoljavaju njihovu upotrebu – u Africi i pojedinim delovima Indije.
Cvetne latice i semenke od suncokreta
Upravo u odnosu na udobnost i pre svega – klimu, ljudi su počeli da upotrebljavaju različite materijale koje su koristili prilikom izrade podnih površina. Tako su se za izradu podnih obloga počeli koristiti slama i seno, a u pojedinim delovima sveta i štavljene životinjske kože. Kako je vreme odmicalo tako su se i podne obloge dalje razvijale.
U različitim regionima podovi su tretirani na različite načine. Tako su severnoamerički Indijanci posipali ljuske od semenki suncokreta kao i ljuske od kikirikija po podovima. Kako su ljudi hodali po njima tako se ulje iz ljuski ravnomerno rasprostiralo po podu čineći podnu površinu čvršćom i stabilnijom, ali i otpornom na prašinu.
U Indiji su se nabijeni podovi često dekorisali cvetnim laticama i peskom u boji. Ova mešavina je zatim posipana po podu na određen način tvoreći kompleksne šare i dezene. Ovaj način tretmana podova se i dan danas koristi u određenim delovima Indije. Nabijeni podovi su se u jednakoj meri koristili i na evropskom kontinentu. Tokom srednjeg veka nabijeni podovi su posipani slamom, ali i balegom i otpacima iz domaćinstva. Na ovaj način površina poda je postajala veoma čvrsta, poput cementa, ali i – aromatična. Kako bi se miris od svih ovih elemenata malo ublažio podovima je povremeno dodavana nana iliti menta čije ulje je činilo boravak u prostorima sa nabijenim podovima prijatnijim.
Kameni podovi
Kameni podovi su takođe dosta rano počeli da se koriste – pre oko 5000 godina. Razvijeni su u Egiptu tokom gradnje palata i spomenika korišćenjem ogromnih kamenih blokova. U piramidama u Gizi se još uvek mogu videti jedni od najstarijih kamenih podova što govori o dugotrajnosti materijala koji su korišćeni. Tokom vremena Egipćani su počeli da tretiraju podove od kamena kao dekorativne površine slažući ploče i blokove različitih boja kako bi postigli određene efekte.
Antička Grčka je nastavila da razvija kamene podove čineći ih još dekorativnijim. Pre oko 3000 godina stari Grci su koristili kamičke kako bi izradili podove sa određenim šarama i dezenima, a vremenom su kamičke zamenili malim oblicima i počeli da razvijaju kompleksne mozaike. Ova tehnika se koristila širom Evrope i danas možemo primetiti mnogo drevnih građevina sa mozaicima koji govore o motivima i šarama koje su drevni graditelji koristili.
Pre oko 5000 godina su se pojavili i prvi tepisi, odnosno, ćilimi. Drevni Persijanci su još u ovo vreme počeli da izrađuju prve tkanine koje su se prvenstveno koristile za prekrivanje stolova i drugih delova nameštaja u domaćinstvu, ali i kao podne prostirke sve do razvoja tipičnog persijskog ćilima oko 17. veka naše ere.
RIMSKO CARSTVO je u istoriji podova veoma značajno jer je proizvelo podno grejanje. Rimljani su bili majstori arhitekture i tokom Rimskog carstva umetnost kamenih podova je dosegla nove visine.
Rimski inžinjeri su pronašli novu prednost kamenih podova – grejanje. Oni su izrađivali male komore ispod podnih površina koje su bila poduprte sistemom kratkih stubova. Komore su na jednom delu imale otvor za ventilaciju, a na drugom delu je održavana vatra. Na ovaj način komorama je cirkulisao topao vazduh koji je veoma efikasno grejao podnu površinu i činio boravak u prostorima koji su ovako zagrevani, veoma prijatnim.
Novi vek – novi pod
Rimljani su takođe zaslužni za popularizaciju i razvoj keramičkih pločica. Prvi oblici keramičkih pločica počeli su da se koriste pre oko 4000 godina međutim tokom Rimskog carstva su doživele ekspanziju. Nažalost, sa padom Rimskog carstva i pločice su pale u zaborav. Ponovno oživljavanje doživele su tek oko 12. veka naše ere kada su se počele koristiti u manastirima i to prvenstveno u prostorijama gde ih i danas najviše koristimo – u kuhinjama i kupatilima – prostorima koji su najviše izloženi vlazi i uticaju vode. Moderne keramičke pločice su ušle u masovnu proizvodnju i široko počele da se koriste tek početkom 19. veka.
DRVO kao materijal za podove je danas izuzetno popularno, pogotovo parket. Međutim, drvo je, u odnosu na druge materijale relativno mlada podna obloga. Početak korišćenja drveta u enterijerima je oko 17. veka da bi se kompleksnije ukrašavanje drvenih podova i odabir elegantnijih materijala javio tek tokom ere baroka.
Danas, parketi predstavljaju jednu od najpopularnijih podnih površina, a drveni podovi su doživeli takav razvoj da se pojedine vrste koriste i kao prećišćavači vazduha.
Novi vek doneo je i nove podove – najviše inovacija u svetu podova desilo se u 20. veku. Podovi kao što su vinil, gumeni pod, laminat, pod od bambusa, izumljeni su tokom 20. veka i doživeli su svoju ekspanziju. Ovi podovi su danas u širokoj upotrebi i mnoge prostore ne bismo mogli da zamislimo bez njih, a pojedini nisu čak ni pola veka stari. Primer je laminat koji ove godine puni 40 godina. Svi ovi materijali su ništa drugo do odgovor čoveka na razvoj u svakom aspektu življenja.
Čovek stalno pronalazi novine koje prate njegove potrebe. Nekome je bitno da podovi budu povoljni, nekome da se lako održavaju, a nekome, opet, da izgledaju luksuzno i da i oni kao i sve ostalo oko njih ističu njihov status. Nekada su sve ove stavke objedinjene, pa su tako povoljni materijali na tržište zbog svog dizajna stigli kao lukuzni koji se uz to i lako održavaju. Sve je moguće u svetu podnih obloga, a na mnogim stvarima iz ovog aspekta se još uvek radi. Mada, može se reći da sa aspekta preporoda, mi već u svojim domovima, živimo svoju budućnost i u mogućnosti smo da napravimo nešto specifično, samo nama svojstveno, a opet da smo u stanju, kao neki srednji stalež, tu specifičnost da platimo. U ostalom, zato smo i mi tu, kao stručni časopis koji je dao sebi za zadatak da edukuje javnost, da približimo ljudima nečije tuđe ideje i tako ih podržimo da budu hrabri u donošenju smelih rešanja na radost ukućana i redovnih posetioca doma.
Na kraju možemo reći da su podne površine, kao takve, odvajkada pratile čovekovu aktivnost i bile su sastavni deo svakog graditeljskog poduhvata. Kroz njihovu evoluciju možemo da sagledamo i evoluciju čovečanstva. Mnoge podne površine, iako na različitim kontinentima, nastale su u isto vreme i kao proizvod identičnog, praktičnog načina razmišljanja naših prapredaka. Možda je upravo to ono što nam može pokazati više sličnosti nego razlika među ljudima sa svih strana sveta.
Autor teksta: Irma Talović, d.i.a.
