Zanimljiva istorija podnih obloga

Od Egipta, Rimskog carstva i Stare Grčke

Da li Vam je ikada palo na pamet da razmislite od čega su podovi u Vašoj kući, na radnom mestu i javnim prostorima koje svakodnevno posećujete?

Danas imamo bezbroj mogućnosti kada je pokrivanje naših podova u pitanju, ali, da li ste se ikada zapitali – kako su se podovi pokrivali u drevnim vremenima? Sledi priča o istoriji podnih obloga.

U mnogim ranim domovima pod je bio samo parče utabane zemlje. U nekim krajevima sveta sa suvom klimom, na primer u Africi, još uvek se mogu naći ovakvi podovi. Nabijena zemlja je dobar, jeftin materijal za podnu površinu. Zemlja se nekada mešala sa slamom, trskom i balegom koja je služila kao svojevrsni lepak za smesu koja se razvlačila kao podna podloga i nabijala. Vremenom, kako su ljudi hodali po njoj, ova podloga je postajala utabana do stepena čvrstoće sličnom čvrstoći cementne podloge.

U nekim delovima sveta domaći otpad se bacao na pod, po njemu se gazilo i postajao je sastavni deo poda. Tokom srednjeg veka u seoskim domaćinstvima u Evropi životinje su često delile krov sa ljudima. Ponekad su ove životinje znale da „zalutaju“ u prostorije u kojima su boravili ljudi i tu su ostavljale svoj izmet koji su ljudi nemarno utabanavali u postojeću podlogu. Kada se početkom 12tog veka šalitra počela koristiti za proizvodnju baruta, podovi nekadašnjih seoskih domaćinstava služili su kao odličan izvor ovog minerala koji se može naći na mestima gde se izmet i otpaci talože u suvom tlu. Jedna zanimljivost u vezi sa ovakvom obradom podova: u Evropi je prvi put zabeležena upotreba mente kao osveživača prostorija. Listovi mente su se razmazivali po podovima sa ciljem da ublaže njihov neprijatan miris.

U različitim krajevima sveta geografija, dostupnost različitih materijala i klima diktirale su način građenja, tako su se i podovi na različit način razvijali.

Pre oko 5000 godina Egipćani su uveliko gradili kamenom. Počeli su da se pojavljuju podovi od kamena i opeke. Uskoro su ovi podovi postali ne samo korisne površine u enterijerima već i prava umetnička dela – obojene ploče su stvarale šare i dezene koji su ukrašavali i ulepšavali prostore.

Pre oko 3000 godina Grci se poigravaju šljunkom kao podnom oblogom i tako nastaje mozaik od šljunka. Postepeno, počeli su da koriste kamenčiće pravilnog oblika i različitih boja stvarajući veoma atraktivne elemente u prostoru. Tehnika mozaika korišćena je ne samo u Grčkoj već i u Italiji, Španiji, ali i u zemljama severne Evrope.

Tokom Rimskog carstva graditelji su uvideli još jednu prednost kamenih podova – grejanje. Gradili su male podrume sa stubovima koji su nosili velike kamene ploče. Na jednom kraju podruma bio je napravljen vazdušni odušak a na drugom bi se zapalila vatra. Toplota i dim ove vatre grejali bi kamene ploče i samim tim prostorije iznad podruma.

Postoje i dokazi upotrebe keramičkih pločica pre više hiljada godina. Rimljani su širom Evrope pravili podove od keramičkih pločica. Posle pada Rimskog carstva ova veština je na nekoliko vekova zaboravljena da bi se tokom 17tog veka dekorisane keramičke pločice ponovo počele koristiti za oblaganje podova u Turskoj, na bliskom istoku i u Holandiji, da bi tek sredinom 19tog veka ponovo postale popularne širom Evrope.

Najraniji poznati drveni podovi počeli su da se koriste tokom Srednjeg veka. Daske su polagane preko podne površine da bi zatim bile šmirglane i polirane metalnim ili kamenim elementima. Kasnije su počeli da s eprimenjuju lakovi i premazi da bi pod bio trajniji, sa glatkijom površinom. Premazi su takođe korišćeni da bi se podovi dekorisali različitim šarama. U ove svrhe koristila se i tehnika intarzije – oblici bi bili rezani od drveta različitih boja i poput slagalice slagani na površinu da tvore sliku ili dezen.

Kada se govori o podovima ne sme se zaobići tapiserija koja je umetnost za sebe. Najstariji poznat tepih otkriven je u Sibiru i datira iz perioda oko 400 godina pre Hrista. Postoje i nalazi koji kazuju da je izvestan oblik tkanja tapiserija bio korišćen u egiptu, Mesopotamiji, Bliskom istoku i u Aziji, i to pre 4000 godina. Rimljani su koristili tepihe i tapiserije na podovima ali i zidovima svojih palata. U Persiji (današnji Iran) je u periodu od 16tog do 18tog veka razvijena veoma karakteristična metoda tkanja tepiha, a takozvani Persijski tepih je i danas veoma cenjen i skupocen.

 

Neke podne obloge nastale su sasvim slučajno. Gumeni podovi pojavili su se u 13tom veku i ostali su popularni do 17tog veka. U drugoj polovini 17tog veka, engleski proizvođač gumenih podova, Frederik Volton, je primetio kako laneno ulje formira film preko farbe. Ubrzo potom patentirao je linoleum.

Recept za linoleum se od tada suštinski nije promenio, i danas predstavlja jedan od kvalitetnijih, ekoloških rešenja za oblaganje podova. Podovi od vinila su takođe „slučajni“ pronalazak. kada je u prvoj polovini 20tog veka otkriven PVC je korišćen za razvoj sintetičkih guma, zatim tokom II svetskog rata za izolovanje žica, a posle II svetskog rata je postao popularan kao podna obloga. Danas se podovi od vinila sreću izuzetno često. Tokom vremena njihova proizvodnja se razvila a osobine poboljšale.

Koliko tipova podova imate u prostorima u kojima boravite? Nekada su enterijeri bili ograničeni na jednu, eventualno dve vrste podnih površina. Danas, situacija je drugačija. Tokom vremena tehnike i tehnologija su se razvijali, a sa njima i podovi. Svaka vrsta prati određene potrebe i zahteve prostora i korisnika, i u današnjem vremenu imamo priliku da biramo.

Autor teksta: Irma Talović, d.i.a.