Nizu uspešnih ostvarenja pridružuje se i nedavno rekonstruisana i nadogradnja moderne urbane vile na Senjaku za čiji je arhitektonski preobražaj u nemačku obrazovnu ustanovu zadužen Takt studio, autori Bojana Marković, Stefan Đorđević i Dejan Mojić.
Nedavno predstavljena strategija obnove građene sredine od strane zvaničnika Evropske unije (Talas obnove, eng. Renovation Wave), potkrepljena smernicama Evropske urbane agende i globalnim ciljevima održivog razvoja, predviđa ne samo masovnu obnovu zgrada i urbanog okruženja, nego i razvijanje nove evropske estetike kroz interdisciplinarnu inicijativu Novi evropski Bauhaus.
Inicijativa je zasnovana na nemačkom modelu Baukultur koji ima uporište u holističkom konceptu visokokvalitetne kulture građenja, kako bi se integrisanim procesima planiranja i dizajna u evropskim gradovima podstaklo „oblikovanje lepšeg, održivog i inkluzivnog izgrađenog prostora“.
Naziv projekta: Deutsche Schule Belgrad
Arhitektonska firma: Studio Takt.
Izvođač radova: Jugogradnja
Godina projektovanja: 2018-2021.
Površina: 1200 m2
Lokacija: Beograd, Srbija
Fotografija: Relja Ivanić
Ovom inicijativom, ili novim kulturnim projektom Evrope, kako se još naziva, žele se na izvestan način obnoviti vrednosti nemačke škole Bauhaus, koja je svojevremeno imala sledbenike širom sveta, i to u nameri da procesi planiranja, projektovanja, izgradnje i oblikovanja postanu deo inkluzivne ekonomije koja bi uticala na sveukupni kvalitet života i ravnomeran raspored sredstava.
Iako domaći propisi i strateški okvir u oblasti planiranja i izgradnje utvrđuju načelo racionalnog korišćenja prostora, posebno izraženo u domenu urbane obnove i obnove postojećeg građevinskog fonda, u praksi su ove mogućnosti nedovoljno iskorišćene često usled nerešenih imovinsko-pravnih odnosa, stečaja, restitucije, lošeg upravljanja i tržišnih spekulacija, što je dovelo do toga da mnogi objekti na vrednim lokacijama budu neiskorišćeni, napušteni ili prepušteni propadanju i devastacijama.
Osim što ovakvi primeri negativno utiču na identitet i kvalitet građene sredine, ujedno kriju i značajan potencijal za arhitektonsku praksu, tržište nepokretnosti te održive i inkluzivne oblike života.
Nekoliko primera uspelih rekonstrukcija poslovnih objekata beogradske arhitekture druge polovine 20. veka, izvedenih u poslednjih nekoliko godina, ukazuju na kvalitet njihove prostorno-funkcionalne i oblikovne transformacije.
Ona je tokom proteklih godina kroz obnovu i oblikovanje enterijera nekih od znamenitih prestoničkih objekata razvila autorski pristup nadahnut racionalnim rešenjima zanatskog oblikovanja, u kojima se može uočiti omaž idejama Bauhausa i njegovim težnjama za funkcionalnošću i poštovanjem materijala.
Jednospratna vila sa dva komforna stana u prizemlju i na spratu, izgrađena 1956. godine na nacionalizovanom zemljištu za čelnike Jugoslovenske narodne armije prema projektu arhitekte Rajka Tatića, jedna je od nepokretnosti u javnoj svojini kojom upravlja Direkcija za upravljanje i izgradnju zgrada stranih diplomatskih i konzularnih predstavništava (DIPOS), osnovana 1962. godine nakon Bečke konvencije o diplomatskim odnosima.
Tokom poslednjih desetak godina objekat nije korišćen, a prethodna dogradnja se pokazala neodgovarajućom zbog lošeg kvaliteta, pa je odlučeno da se sruši i zameni novim arhitektonskim rešenjem koje bi odgovaralo potrebama klijenta.
Izdavanje objekta u zakup Nemačkoj školi Beograd (Deutsche Schule Belgrad – DSB), uključenoj u internacionalnu mrežu nemačkih škola kojoj je bio potreban novi objekat za smeštaj vrtića i predškole, podrazumevalo je opsežnu rekonstrukciju, adaptaciju i dogradnju postojeće vile kako bi se zadovoljili svi prostorni zahtevi i standardi za objekat vaspitne i obrazovne namene.
Izgradnja moderne urbane vile na prostoru Senjačke padine, na uglu ulica Sanje Živanović i Brzakove, obuhvaćenim Regulacionim planom prostorne celine Dedinje, nekadašnja vila je svojom pozno-modernističkom arhitekturom, dobro osvetljenim prostorima, orijentacijama prema okruženju u kome preovlađuju stambeni objekti i prostranim denivelisanim dvorištem trapezastog oblika pružila je povoljne uslove za organizovanje školskih sadržaja.
Planiranom intervencijom je prema smernicama datim u projektnom zadatku trebalo sačuvati izvornu arhitekturu ove moderne urbane vile, uz određene izmene u unutrašnjoj organizaciji prostora, dok je nova proširenja trebalo funkcionalno i oblikovno uskladiti vodeći računa o programskim zahtevima i odlikama ambijenta.
Predviđeni kapacitet vrtića i škole sa radom u smenama je osamdesetoro dece. Pored primene tehničkih standarda, u vreme projektovanja propisanih još uvek važećim Pravilnikom o bližim uslovima za početak rada i obavljanje delatnosti ustanova za decu iz 1996. godine (tokom 2019. donet je novi pravilnik), autori su se u razradi prostornog i funkcionalnog koncepta vodili i vaspitno-nastavnim programima zastupljenim u nemačkom obrazovanju koji predviđaju grupe sa manje dece i učenika, te interaktivniji i slobodniji pristup učenju.
U funkcionalnoj podeli predškola je smeštena u prizemlju, a vrtić na spratu. Prvobitni ulazi za dva stana, pozicionirani sa duže severno-zapadne strane, postali su uz manje izmene odvojeni ulazi za vrtić i predškolu, dok je servisni ulaz sa bočne strane zadržao sličnu funkciju, odnosno namenjen je osoblju ustanove.
U organizaciji komfornih trosobnih stanova izvršene su minimalne modifikacije: otvaranje pojedinih delova zidova kako bi se obezbedilo adekvatno osvetljenje i prostorno povezivanje sa dograđenim delovima, a zatim uvođenje novih pregradnih zidova radi formiranja učionica, kuhinje sa kantinom i bloka sanitarnih prostorija.
Arhitektura moderne urbane vile sa izduženim volumenom prema glavnoj ulici i užim poprečnim proširenjem pozicioniranim na levoj strani od osovine objekta prema zadnjoj strani dvorišta omogućila je da se dogradnja izvede sa obe strane tog proširenja integrišući se u osnovnu strukturu različitim oblikovnim tretmanom.
Prizemlje namenjeno predškoli ima četiri učionice namenjene za četiri grupe po šestoro dece, veću grupnu sobu za zajedničku igru i nastavne aktivnosti, multifunkcionalnu salu, kancelariju za koordinatora, garderobu prilagođenu za predviđeni kapacitet i toalete.
U vrtićkom delu na spratu nalazi se sedam soba za osam do deset dece, kancelarija za vaspitače, kuhinja i kantina koju koriste svi korisnici objekta, garderoba poput one u prizemlju, te blok sa toaletima za decu i osoblje.
Podrumski prostor je iskorišćen za tehničke prostorije, ostavu i prostor za osoblje, dok je u prednjem delu uz ulicu, u kome se prvobitno nalazila garaža za dvoje kola, predviđena sala za sastanke.
Posebna pažnja je posvećena oblikovanju enterijera i osmišljavanju nameštaja. Korišćeni su materijali otporni na udarce i habanje koji zadovoljavaju tehničke standarde objekata za boravak dece.
Paleta primenjenih boja, uz belu i sive tonove, svedena je na tri osnovne – pastelno zelenu u vrtiću, modro plavu u predškoli i tamno crvenu, odnosno terakota crvenkastu u spoljašnjoj obradi dogradnje i u akcentovanju spojeva postojećeg objekta sa dograđenim delovima (stolarija, ograde, fasadni paneli).
Svi otvori na postojećem objektu su zadržani u izvornom obliku i rasporedu, a zamenjeni su aluminijumskom stolarijom radi postizanja boljih energetskih svojstava.
Pergola nad terasom i vertikalne zasene od drvenih letvica postavljene u sklopu otvorenog prizemlja dograđenog dela korespondiraju sa metalnim ogradama u dvorištu i na objektu, doprinoseći pre svega vizuelnoj ravnoteži celokupnog ansambla i likovnosti koju upotpunjuju promene svetla i senke.
Dograđeni delovi su na postojeći objekat konstruktivno vezani za međuspratne ploče, ali je njihov ravan krov u nešto nižem nivou od slemena vile, to jeste ivica streha iznad fasada koje su, u stvari, najviše tačke krova zbog izvedenih nadzidaka iza kojih je dvovodni krov sa naspramnim padovima.
Time je i vizuelno istaknut postojeći objekat u odnosu na dogradnju. Razlika između modernističke vile i nove dogradnje je postignuta i u spoljašnjem oblikovanju.
Na sanirane fasade vile izvedene u slogu pritesanog kamena peščara u zoni prizemlja i beloj završnoj obradi malterisanog prvog sprata nadovezuju se fasadne površine od fiber cementnih ploča u boji terakote kojima je umanjena strogoća modernističke arhitekture i koloristički kontekstualizovana dogradnja u odnosu na mnoštvo krovova pokrivenih crepom u neposrednom okruženju.
a zamenjeni su aluminijumskom stolarijom / foto: Relja Ivanić
U zadnjem delu dvorišta, na travnatoj površini sa nekoliko visokih stabala, uređeno je dečije igralište.
Ishod rekonstrukcije, dogradnje i prenamene moderne urbane vile ukazuje na potencijal i aktuelnost projektantskog zadatka, bez predrasuda koje se u našoj sredini obično vezuju za takve zahvate, pa bi u okvirima arhitektonske politike trebalo podsticati održivu obnovu zgrada koju zagovaraju novi strateški dokumenti.
Takve obnove bi bile afirmativne i za očuvanje zanemarenog ili zapuštenog arhitektonskog nasleđa čija bi valorizacija i mere tehničke zaštite trebalo da uključe mogući i prihvatljivi opseg arhitektonskih intervencija. U tome bi služba zaštite nepokretnih kulturnih dobara i njihove zaštićene okoline trebalo da ima ne samo informativnu i proceduralnu, već i konsultativnu ulogu za investitore i projektante, kako uslovi zaštite ne bi bili često smatrani preprekom ili ograničenjem.
