Intervju: Anđela Đokić – Granica između crteža i gradilišne prašine i šta kad stvari krenu naopako?

U svetu enterijera, gde svaki detalj nosi težinu estetike i funkcionalnosti, retko se govori o izazovima i greškama koje nastaju tokom same realizacije, posebno kada je reč o podnim oblogama.

Arhitektkinja Anđela Đokić iz studija WDA Architects odlučila je da progovori upravo o tome – o nevidljivom, dinamičnom procesu koji prethodi savršenom enterijeru. Njeno iskustvo u projektovanju i vođenju enterijera pokazuje da se pravi talenat arhitekte ne meri samo konačnim izgledom prostora, već i sposobnošću da se greške u izvođenju prepoznaju, razumeju i prevaziđu zajedno sa timom izvođača.

Ono što Anđelu izdvaja je otvorenost ka novim tehnologijama i sloboda u primeni inovativnih rešenja, ali i spremnost da se kroz stres i neočekivane situacije uči i razvija. U ovom intervjuu pričamo o greškama „ponosno“ – posebno kada je reč o podnim oblogama – kao prilici za rast i unapređenje procesa, i otkrivamo kako iskustvo, kreativnost i zdravorazumski pristup prevazilaze prepreke koje nastaju tokom realizacije enterijera.

Kada na gradilištu nešto „pođe po zlu“, ko prvi reaguje – Vi kao arhitekta ili izvođač?

Ovo dosta zavisi od same situacije. Kada na gradilištu nešto pođe po zlu, moje iskustvo sa izvođačima sa kojima smo radili je vrlo pozitivno.

Uvek smo nailazili na ljude koji žele da pomognu, a ne da kriju problem. Često oni sami predlože nekoliko varijantnih rešenja, pa zajedno sednemo i biramo najbolje. Ja dam svoj ugao kao arhitekta, oni svoj iz prakse i tako dođemo do rešenja koje je i ispravno i izvodljivo. To je, po mom mišljenju najzdraviji način saradnje: bez prebacivanja odgovornosti.

Koliko često se nađete u situaciji da morate da branite projekat pred majstorima koji misle da „znaju bolje“?

Toliko retko da upravo pokušavam da se setim neke situacije ali mi ne polazi za rukom. Valjda je u stavu… Svakom novom majstoru kog ne poznajemo krećemo razgovor sa nekom verzijom rečenice „ovo je projekat koji smo mi radili, ti si mnogo duže u struci kojom se baviš i budi slobodan da predložiš neko rešenje ukoliko smatraš da nešto možemo da unapredimo” – rečenica koja spušta gard zbog kog se javlja „ja znam bolje“ sindrom. Ego je najveći neprijatelj svih odnosa koji su mogli biti uspešni. Zato posle nemamo problem kad pravimo sedmu nijansu bele boje jer nijedna nije TA i još dobijem tretman majstora „vidi, pravim i osmu ako NAM ova ne odgovara”.

Koja je najluđa greška koju ste videli prilikom nivelacije poda – i kako se to na kraju rešilo?

To je bilo pre nekih godinu dana i kad se sad okrenem, shvatim kako me je neiskustvo koštalo, ali i koliko me je naučilo vrednim stvarima.

Ekipa koja je bila zadužena za radove u kupatilu uradila je svoj deo posla koji se sastojao od nivelacije poda, gk radova, hidroizolacije i keramičarskih radova. Ispratili smo projekat, menjali, dodavali, rešavali pojedinosti na licu mesta i spremili prostor za montažu pločastog nameštaja i postavku sanitarije.

Kupatilo je osvanulo kao kopija rendera – istovetna. Toliko smo bili uzbuđeni da uporedimo pre i posle da smo vrlo brzo ustanovili značenje narodne izreke „prvo skoči pa reci hop”.

Pri ispitivanju galanterije shvatili smo da voda ne otiče pravilno u slivnik. Op kreće lagana panika.

Ma sigurno je nešto zapušeno – daj da probamo ponovo…ummm jok. A đe je pad?

Deadline već na izmaku, a mi taaaako ne volimo prekoračenje rokova. Kupatilo preslikan projekat – ali šta imamo od toga?

Umesto da ređamo peškire na police i prelepe zelene čaše, ja razmišljam o demontaži celog kupatila. Kontam – Anđela već si donela odluku samo obavesti sve da to radimo – i sledeća scena kao da smo pustili klip unazad – svako dolazi i demontira svoj deo.

Tada sam naučila nekoliko stvari:

• Da je sve rešivo. Doslovno je sve rešivo.
• Ako želim da pratim radove, ne mogu se osloniti samo na izvođača – njihova pažnja može da popusti, ne nužno iz loše namere, već jednostavno iz rutine ili zaborava.
• Zato smatram da je moja odgovornost da se edukujem, da znam šta treba da proverim i da budem sigurna da je sve izvedeno onako kako je predviđeno projektom.
• Ne postoji projekat ili situacija koja je važnija od očuvanja unutrašnjeg mira i balansa.

Hidroizolacija u kupatilima zna da bude „tihi krivac“ – da li ste imali iskustvo gde je sve delovalo savršeno dok voda nije pokazala suprotno?

Ja lično nisam imala situaciju da me hidroizolacija iznenadi, ali drugarica jeste. U njenom stanu je dugo osećala neku mučnu vlagu, onaj miris koji ne možeš tačno da lociraš. Nije znala šta se dešava, miris je dolazio iz ormara spavaće sobe i logika nije davala rešenje. E onda su ustanovili da je na celoj vertikali u zgradi u kupatilu koje se nalazi pored spavaće sobe – izbušena hidroizolacija – prilikom montiranja tuš kabine majstor je tiplovao u zid i praktično otvorio put vodi. Neki period je sve izgledalo besprekorno, a problem je rastao nevidljivo.

Koja je Vaša najdraža priča sa mermerom ili granitom (prirodnim materijalima) – da li ste se nekad pokajali što ste ih predložili?

Veliko ostrvo od kvarcita Taj Mahal ukralo je ceo podijum penthouse-a koji smo radili u Beogradu.

Najveći poduhvat bila su dva oslonca u obliku poluoblice, obložena tankim kamenim segmentima. Efekat koji smo dobili bio je neverovatan – i za nas same, i za klijente.

U tom istom stanu radili smo lavaboe od mermera – pietra grigia i viola, ne bih rekla da se kajemo, ispali su baš monumentalno.

Greška koja se prva vidi zbog neadekvatno ugrađenog novog parketa?

Najčešće greške kod postavljanja parketa primećuju se odmah, jer parket ne prašta nedostatke u pripremi. Ako podloga nije bila dobro nivelisana to se vidi već na prvi pogled jer spojevi počnu da „igraju“ i površina deluje neravna. U svom iskustvu sam shvatila da upravo kod parketa nema prostora za prečice: i najmanja nepravilnost u slojevima ispod odmah izbija na površinu.

Desilo se u opremanju jednog stana da se parket podigao na nekoliko mesta jer je korišćen neadekvatan lepak pa smo morali da saniramo celu površinu. Reklamacije su bile primljene zbog nedostatka jasnije komunikacije pa smo izgubili samo malo vremena i par nervoznih razgovora ali smo na kraju sve uspeli da upakujemo.

Takođe ono što se odmah vidi jeste denivelacija u odnosu na ostale obloge i onda, nama arhitektama nezamislivo, korišćenje prelaznih lajsni.

Čega se najviše pribojavate pri rekonstrukciji starog parketa i šta je prvo što morate znati pre upuštanja u restauraciju?

Prvo što moram da znam pre nego što uđemo u restauraciju jeste realno stanje podloge i samog parketa: da li su daske stabilne, koliko puta je parket do sada brušen, da li je debljina dovoljna za novo brušenje i da li je konstrukcija ispod zdrava. Tek kada imam te informacije mogu da kažem da li se parket isplati obnavljati ili je poštenije i dugoročnije predložiti zamenu.

Kod rekonstrukcije starog parketa najviše se pribojavam onoga što ne vidim na prvi pogled – stanja podloge. Parket može spolja delovati pristojno, ali ako ispod postoje vlaga, neravnine ili oštećenja, svaka restauracija je vrlo kratkog daha.

Koliko haosa može da stane u jedan dan na gradilištu – imate li primer koji prepričavate kolegama?

Najviše haosa na gradilištu uvek stane u poslednji dan – dan pred predaju.

To je prosto neko nepisano pravilo, nije zato što smo svi kampanjci – časna arhitektonska! Tog dana se dešava sve odjednom: čisti se, sklapaju se elementi, ređa se dekoracija, buše se rupe za slike, delovi kuhinje se uklapaju, majstori nose poslednje daske i sve nagomilano đubre, dok električari još spajaju utičnice koje su ne znam kako ostale neurađene.

To me uvek podseća na predaju projekta – koliko god da si ga pripremao mesecima, najviše posla se desi u onih poslednjih 24 sata. Haotično je, napeto, ali i neverovatno adrenalinski. Trenutak kada se prostor pretvara iz gradilišta u gotov enterijer, u dom.

Možete li podeliti neku anegdotu gde je greška na gradilištu dovela do rešenja koje je na kraju svima postalo omiljeno?

Imali smo jednu situaciju na kući koju smo oblagali HPL pločama. Plan je bio da gornji sprat prepuštamo preko donjeg i da u tom međuprostoru ugradimo LED traku. Kod prozora je trebalo da napravimo okapnicu od istih tih ploča, ali tako da svaka prati ritam talpi iznad. U teoriji je zvučalo sjajno, ali u praksi smo shvatili da je izvođački teško zbog spojeva, a vizuelno neprihvatljivo jer linije talpi nikada ne bi pratile one iznad prozora.

Na kraju smo rešili da umesto toga stavimo standardnu okapnicu, ali smo joj produžili čelo tako da prati donju ivicu preostalih talpi i ispod nje ubacili LED traku. Rešenje koje je nastalo kao korekcija greške postalo je svima omiljeno – jednostavnije za izvesti, čistije za održavati i vizuelno efektnije nego ono što smo prvobitno crtali.

Kada se setite svojih prvih projekata – kako ste tada reagovali na greške, a kako danas?

Uh, lečeni perfekcionista sa problematikom kanalisanja emocija od „ja sam kriva za sve što se desi na gradilištu” sindroma 😀 Kad se setim svojih prvih projekata, reagovala sam na svaku grešku kao da je kraj sveta. Perfekcionista u meni bio je uveren da sam odgovorna za sve ikada i svuda.

Danas, posle mnogo timova i različitih izvođača, shvatam da je to teret koji niko ne može da nosi, a i da zvuči pomalo ‘božanski’ – kao da možeš predvideti baš sve.

Ono što sada radim je oslobađanje od tog balasta. Greške i dalje bole, ali ne kao ranije. Naučila sam da je moja energija daleko vrednija kada je usmerena na rešenja, a ne na savršenstvo. To, naravno, ne znači da odgovornost treba da se smanji, već da se oslobodimo stigme perfekcionizma koju sami sebi namećemo. Jer savršenstvo – da li ono uopšte postoji?

Da li postoji situacija s gradilišta koja Vas je naučila „zdravom razumu“ više nego bilo koji fakultet?

Bilo je to u jednom danu na gradilištu kada se sve sručilo odjednom – greške, rokovi, majstori koji čekaju instrukcije, telefoni koji zvone bez prestanka. Toliko stvari je krenulo naopako da sam prvi put osetila panični napad. Tog trenutka sam shvatila šta sam dozvolila – da spoljašnji haos preuzme kontrolu nad mojom unutrašnjošću. To je bila lekcija života koju nijedan fakultet ne uči: možeš znati sve faze gradnje, sve detalje projekta, ali ako ne znaš da zaštitiš sebe, sistem će te samleti.

Od tada drugačije gledam na posao. Greške i haos su deo procesa, ali moja odgovornost je i da očuvam sebe, jer ako se ja raspadnem, raspada se i sve što vodim.

Kako zajedno sa klijentima pratite proces izrade projekta i kontrole gradilišta – koliko Vam pomažu digitalni alati?

Kunem se u Miro board 😀

Ozbiljno, digitalni alati su nam produžena ruka. Miro koristimo kao zajedničku tablu na kojoj je sve svima jasno od idejnih skica i moodboard-ova do praćenja toka radova. Klijent u svakom trenutku vidi gde smo, šta je rešeno i šta sledi. To eliminiše gomilu nepotrebnih poziva i poruka tipa „dokle ste stigli“, jer je proces transparentan.

Pored toga, koristimo i alate za razmenu fajlova, task menadžere i zajedničke kanale komunikacije – sve što ubrzava protok informacija i smanjuje prostor za nesporazume. Na gradilištu uvek ostaje doza improvizacije, ali digitalna organizacija nam daje sigurnost da ništa ne isklizne iz kontrole.

Za mene, najveća vrednost digitalnih alata je što klijent dobija osećaj da je uključen i da zajedno „vodimo“ projekat, a ne da mu samo povremeno stiže izveštaj. To gradi poverenje i čini da proces bude lakši za sve.

Kada ste uvodili korišćenje VR tehnologije u prezentaciji enterijera, šta je bio najveći izazov?

Najveći izazov sa VR tehnologijom nisu bili modeli ili softver, već ljudi koji nikada ranije nisu koristili VR naočare. Sama tranzicija iz realnog u virtuelni svet zna da bude zbunjujuća – od toga da se pojavi nelagoda pri prvom korišćenju, do toga da im treba vremena da poveruju da je taj prostor zaista njihov budući dom ili kancelarija. Ali kada se naviknu i zakorače u projekat, reakcije su uvek snažne – jer VR pruža osećaj koji nijedna slika ne može.

Koja je najzanimljivija reakcija klijenta koju ste doživeli kada ste mu prvi put pokazali projekat u VR-u?

Najzanimljivija reakcija na VR bila je kada je klijent, posle par minuta ‘šetnje’ kroz projekat, skinuo naočare i rekao: „Pa ja ću da prodam sve kuće pre građevinske!“

Za mene je to bio najbolji dokaz snage ove tehnologije. Jer kada čovek oseti prostor kao da već postoji, kada se ‘veže’ za kuću iako još nije podignut ni jedan zid – tada znam da VR radi posao.

I za kraj… U časopisima najčešće gledamo samo završene, idealne enterijere – kako arhitekta treba da kontroliše onaj „nevidljivi deo“ procesa koji prethodi?

U mom iskustvu, kontrola tog ‘nevidljivog dela’ je zapravo najteži deo posla. Fotografija može da slaže, ali voda i vlaga neće. Zato arhitekta nije samo neko ko crta lepe crteže, već onaj ko čuva smisao i ideju kroz sve faze koje se ne vide na prvu.

Baš zbog toga u našim prezentacijama, pored profesionalnih i retuširanih slika, imamo i ediciju ‘Život nije Instagram’ – jer verujem da je važno da pokažemo i stvarne procese, neretko i one koji izgledaju daleko od idealnih. Jer prava vrednost nije u savršenoj slici, već u tome da se pokaže put do nje.