Živimo u vremenu u kojem se mnogo govori o zagađenju vazduha. Pratimo indekse kvaliteta, poznajemo pojam PM čestica i razmišljamo da li smemo napolje. Tek poslednjih godina postali smo svesni spoljašnjeg zagađenja, iako je ono rezultat decenija nemara prema životnoj sredini.
Međutim, o jednom podjednako važnom, a često zanemarenom problemu i dalje govorimo nedovoljno – o unutrašnjem zagađenju, odnosno o vazduhu koji udišemo u sopstvenim domovima i radnim prostorima.
Svetska zdravstvena organizacija prepoznaje zagađenje vazduha u zatvorenom prostoru kao značajan faktor rizika po zdravlje u savremenim urbanim sredinama. Istovremeno, međunarodne institucije poput EPA ukazuju da nivo zagađenja u enterijerima može biti dva do pet puta veći nego napolju, a u uslovima slabe ventilacije i znatno viši. To znači da prostor u kome živimo ili radimo može postati izvor hroničnog opterećenja organizma.
Razlog za to je jednostavan: u zatvorenom prostoru čestice se akumuliraju, zadržavaju i cirkulišu mnogo duže nego napolju.
Nedovoljna ventilacija, hermetički zatvoreni objekti projektovani u ime energetske efikasnosti i velika količina sintetičkih materijala stvaraju ambijent u kojem se zagađenje „zarobljava“.
Fenomen poznat kao sindrom bolesne zgrade (Sick Building Syndrome) opisuje skup simptoma – glavobolju, umor, pad koncentracije, iritaciju očiju i disajnih puteva, alergije, poremećaje sna, pa čak i depresivnost – koji mogu biti povezani sa boravkom u određenom prostoru. Posebno je važno da se uzrok ovih tegoba često ne prepoznaje na vreme, dok uticaj enterijera ostaje izvan fokusa.
Jedan od najčešćih i najproblematičnijih toksina u enterijerima jeste formaldehid – gasovito jedinjenje koje se može naći u kompozitnim drvenim pločama, nameštaju, lepkovima, bojama i lakovima, ali i u pojedinim tekstilima i podnim oblogama. Međunarodne zdravstvene institucije formaldehid klasifikuju kao kancerogenu supstancu, a njegova emisija je naročito izražena kod iverice i MDF-a nižeg kvaliteta, kao i kod materijala nepoznatog porekla.
Dobra vest je da danas postoje jasni standardi koji pomažu pri izboru bezbednijih proizvoda. Veći proizvođači pločastih materijala koriste standarde emisije formaldehida kao što su E1 ili CARB Phase 2, koji ograničavaju količinu štetnih isparenja i omogućavaju sigurniju primenu u enterijerima. Važno je naglasiti da problem često ne nastaje samo u osnovnom materijalu, već u završnoj obradi.
MDF se neretko doživljava kao „zdravija“ opcija, ali rizik se povećava kada se lakira poliuretanskim ili drugim rastvaračkim sistemima visoke emisije. Emisija štetnih jedinjenja može se značajno smanjiti izborom kvalitetnije završne obrade, koja je više ekološka: MDF lakiran lakovima na vodenoj bazi ili proizvodima sa niskim sadržajem isparljivih organskih jedinjenja ima znatno nižu emisiju u odnosu na površine obrađene klasičnim rastvaračkim lakovima.
Kada govorimo o bojama za zidove, uobičajena praksa podrazumeva primenu poludisperzivnih boja, bez dubljeg razmišljanja o njihovom hemijskom sastavu.
Ono što retko ko naglašava jeste da ove boje mogu sadržati značajnu količinu isparljivih organskih jedinjenja (VOC), koja isparavaju nedeljama, pa i mesecima nakon nanošenja. Ključno je birati proizvode sa minimalnom emisijom ovih jedinjenja. Danas su na tržištu dostupne kvalitetne boje na vodenoj bazi sa niskim sadržajem VOC, uključujući savremene akrilne boje, koje su bezbednija opcija u odnosu na rastvaračke sisteme.
Za one koji žele još prirodniji pristup, postoje mineralne i silikatne boje, kao i krečne boje, koje u velikoj meri smanjuju emisije. Razlika je primetna ne samo na nivou mirisa, već i kroz kvalitet vazduha i opšti osećaj u prostoru. Kao dodatna pomoć pri izboru, potrošačima mogu biti korisne i oznake/sertifikati koji potvrđuju nisku emisiju za unutrašnje prostore (npr. EU Ecolabel, Blue Angel, Greenguard, Indoor Air Comfort ili oznaka A+).
Podne obloge predstavljaju još jedan potencijalan izvor unutrašnjeg zagađenja. Sintetički tepisi od najlona i poliestera mogu emitovati određena isparenja, dok kod vinil podova problem najčešće nije sam materijal kao kategorija, već kvalitet proizvoda i odsustvo standarda.
Savremeni vinil podovi mogu biti potpuno bezbedno rešenje ukoliko dolaze od proverenih proizvođača i poseduju sertifikate za kvalitet vazduha u enterijeru, kao što su FloorScore ili Indoor Air Comfort. Problemi se najčešće javljaju kod proizvoda nepoznatog porekla i bez odgovarajućih deklaracija.
Posebnu pažnju treba obratiti i na podloge ispod tepiha: neadekvatne, nepropusne podloge mogu zadržavati vlagu i podstaći razvoj buđi.
Buđ i vlaga u skrivenim slojevima konstrukcije često su povezani sa pojavom respiratornih problema, alergija i kožnih oboljenja, uključujući ekceme. Formaldehid se ne „neutralizuje“ lako, ali se njegova koncentracija u prostoru može značajno smanjiti. Redovna ventilacija, izbor materijala sa niskom emisijom, kao i upotreba prečišćivača vazduha sa aktivnim ugljem spadaju u efikasne načine za smanjenje prisustva štetnih isparenja. U tom procesu korisnu ulogu mogu imati i biljke.
Istraživanja ukazuju da određene vrste mogu doprineti smanjenju pojedinih zagađivača u vazduhu, uključujući formaldehid, ksilen i toluen, dok istovremeno povećavaju vlažnost i poboljšavaju mikroklimu prostora.
Među biljkama koje se često navode u ovom kontekstu nalaze se spatifilum, dracena, zeleni ljiljan/ hlorofitum), engleski bršljan, kao i areka palma i bostonska paprat.
Pored materijala, značajan faktor unutrašnjeg zagađenja jesu i gasovi iz instalacija i uređaja. Gasni šporeti i grejna tela mogu oslobađati ugljen-monoksid i druge gasove, naročito ukoliko ventilacija nije adekvatna.
Integrisane garaže predstavljaju dodatni rizik, jer izduvni gasovi i isparenja goriva mogu prodirati u stambeni deo objekta. U savremenim, dobro zaptivenim zgradama bez pravilno projektovanog sistema ventilacije, ovi zagađivači duže ostaju u prostoru i povećavaju koncentraciju štetnih materija.
Zdrav enterijer ne može se posmatrati bez razmatranja prirodnog osvetljenja. Nedostatak dnevne svetlosti povezan je sa sezonskim afektivnim poremećajem (sezonski afektivni poremećaj, tzv. „zimska depresija“), čiji su simptomi umor, pad energije, poremećaji sna, razdražljivost i depresivno raspoloženje. Prirodna svetlost utiče na lučenje melatonina, hormona koji reguliše ciklus spavanja i budnosti, kao i na sintezu vitamina D.
Veštačko osvetljenje često ne obezbeđuje pun spektar svetlosti potreban organizmu, zbog čega je u projektovanju važno obezbediti optimalnu orijentaciju prostora, dovoljno velike otvore, refleksiju svetlosti kroz materijale i, gde je potrebno, primenu rasvete koja oponaša prirodni spektar.
Ipak, ni najkvalitetnija veštačka rasveta ne može zameniti sunce. Za normalno funkcionisanje našeg organizma važno je da svakog dana provedemo barem 20 do 30 minuta napolju, na prirodnom dnevnom svetlu – što je jedan od najjednostavnijih, a najvažnijih uslova za stabilno raspoloženje, kvalitetan san i nivo energije. Ipak, čak i kada biramo prirodne materijale, smanjujemo VOC emisije i obezbeđujemo dovoljno svetlosti, savremeni prostori ostaju izloženi i dodatnim opterećenjima, poput elektromagnetnih polja.
Zemlja ima sopstveni elektromagnetni puls od približno 7,83 Hz, a savremeni domovi su ispunjeni električnim instalacijama, bežičnim mrežama, kućnim aparatima i konstrukcionim elementima od čelika koji mogu menjati lokalno elektromagnetno okruženje.
Geopatogeni stres opisuje stanje u kojem je prirodni energetski tok tla poremećen podzemnim vodama ili veštačkim izvorima zračenja, poput visokonaponskih vodova i kablova.
Posebno je značajno mesto spavanja: uređaji u spavaćoj sobi, metalne konstrukcije kreveta i opružni dušeci mogu doprineti većem elektromagnetnom opterećenju u neposrednom okruženju.
Namena ovog teksta nije da izazove strah niti da stvori utisak da su naši domovi opasna mesta. Cilj je da osvesti činjenicu da zagađenje ne postoji samo napolju i da kvalitet unutrašnjeg prostora ima direktan uticaj na naše zdravlje. Jasno je da u savremenom svetu nije realno u potpunosti eliminisati sve izvore zračenja i zagađenja, niti se možemo vratiti načinu života iz prošlih vekova.
Ono što, međutim, možemo jeste da prostoru pristupimo svesno i odgovorno: da pažljivo biramo materijale, proveravamo deklaracije i sertifikate, smanjujemo upotrebu sintetičkih komponenti kada je to moguće, obezbedimo prirodnu ventilaciju i dovoljno svetlosti, uvodimo biljke i racionalno koristimo električne uređaje.
Povratak prirodnijim rešenjima i kvalitetnijim standardima nije nostalgični čin, već racionalna odluka zasnovana na zdravlju i dugoročnoj dobrobiti. Arhitektura i dizajn enterijera danas ne mogu se svesti samo na estetiku i funkcionalnost.
Oni postaju disciplina koja direktno utiče na kvalitet života, imunitet, san, mentalno stanje i dugoročno zdravlje korisnika. Zdrav prostor nije luksuz, već osnovna potreba. Ukoliko želimo održivu budućnost, moramo početi od onoga što svakodnevno udišemo – vazduha unutar sopstvenih zidova.
Autor teksta: Tamara Gavrić, MSc Arch., Holistički dizajner enterijera i Colour terapeut
