Kada je reč o projektima koji imaju sakralnu namenu, svaki detalj, pa i onaj najmanji ima svoje mesto i značenje. Svaki ornament, svaka šara i rezbarija su deo šire slike i pažljivog promišljanja. Međutim, čini se da se podu u sakralnim objektima malo posvećuje pažnja, a on je možda simbolički i najbogatiji. On je prva veza sa objektom, te njegova uloga daleko prevazilazi estetske i funkcionalne okvire.
A o tome koliko rano arhitekta počinje da razmišlja o podu, na koji način i koliko duboko mora da uroni u smisao pre nego ga izabere smo razgovarali sa arhitektom koji je deo brojnih projekata na sakralnim objektima širom Srbije – Vladislavom Lalickim.
Kada projektujete crkvu ili manastir, koliko rano u procesu planiranja počinjete da razmišljate o podnim oblogama i njihovoj ulozi u celokupnom prostoru?
Karakter nekog sakralnog prostora od samog početka posmatramo integralno. Ponekad je reč o gradskoj crkvi, ponekad o maloj seoskoj, ili skromnoj manastirskoj građevini. Taj kontekst od početka opredeljuje odnos između monumentalnosti i askeze, premda bi, uvek, i jedno i drugo trebalo da bude prisutno.
Naravno, tokom rada na projektu, ideje evoluiraju, a podne obloge obično dolaze na samom kraju realizacije. Stoga, konačni rezultat ponekad i odstupi od inicijalne zamisli, iz ovih ili onih razloga.
Koje simboličko značenje, po Vašem mišljenju, ima pod u sakralnom prostoru, i kako to utiče na izbor materijala i obrasca slaganja?
Svaka crkvena građevina je, u određenom smislu, ista. Ona je uvek „ikona Nebeskog Jerusalima“, slika „konačnog grada“, ujedno i telo ovaploćenog Boga Logosa. Ona je slika sveta koji se preobražava u „novu tvar“, oslobođenu od robovanja smrti i truleži.
Možda Vas zanima:
U tom smislu, svaka tvorevina i svaki materijal koji brižljivo koristimo u izgradnji jednog hrama je projavljivanje božanskih energija, opipljivog prisustva Boga. Takođe, svaka crkva je očigledno i različita od drugih. Različita je zbog vremena i specifičnog konteksta u kome je nastala, ekonomskih prilika, raspoloživih materijala, talenta i umeća graditelja, i mnogo čega još. Zato su i podovi hramova nekada veoma skromni i jednostavni, a nekada vrlo raskošni.
Sa aspekta opšte simbolike prostora u pravoslavnom hramu, pod je zemlja, iako preobražena.
Površina na kojoj stoji zemaljska Crkva, pločnik Nebeskog Jerusalima. Geometrija poda, najnižeg horizontalnog preseka hrama je, najčešće, idealtipski, takođe „zemljana“ – kvadratna. Prostor se, zatim, po vertikali, geometrijski i transcendentno transformiše, prelazeći, posredstvom pandantifa, u svom najvišem horizontalnom preseku, u kružnu geometriju kupole, u kojoj obitava nebeska Crkva, svetitelji i angelske vojske, sa Hristom Pantokratorom u najvišoj tački. Stoga se i elaboracija teme poda, onoga što je (premda preobraženo i sveto) pod našim nogama, gotovo po pravilu, odvija u zoni geometrijske apstrakcije, najčešće interpretirajući određene tradicionalne ornamentalne obrasce (trake, preplete, rozete…).
Oni, dakako, imaju svoje poreklo i imanentnu i / ili stečenu simboliku, ali bi detaljnije razmatranje te teme daleko prevazišlo obim i ovog razgovora, i skromnih znanja Vašeg sagovornika.
Kako kroz izbor materijala, tekstura ili ornamentike na podovima komunicirate ideje vere, večnosti, uzemljenja ili svetosti prostora?
Izbor materijala za podnu oblogu u jednom hramu je, kako sam već napred rekao, stvar konteksta i našeg razumnog i, da tako kažemo, otmenog i dostojanstvenog odnosa prema njemu.
Da budem sasvim iskren, iako ću Vas možda iznenaditi, u značajnoj meri sam kritički raspoložen prema masovnoj upotrebi kamena u crkvenim građevinama, a i generalno, u građevinarstvu. Nisam često uspevao u to da ubedim i svoje klijente.
Kamen je nenadoknadiv fenomen i resurs. Savremene tehnologije su omogućile njegovu veoma jednostavnu, efikasnu i prilično bezdušnu eksploataciju i rezanje u tanke ploče, što je, sve, doprinelo njegovom suštinskom obezvređivanju i profanisanju.
O dubokom obesmišljavanju vrednosti ljudskog, zanatskog rada, koji su zamenile savremene, digitalizovane mašine (ne dostigavši, naravno, ni približnu plemenitost manufakturne obrade) ne vredi ni govoriti.
Drugim rečima, ni sa jednog mogućeg aspekta, nema nikakvog smisla da svaka druga seoska crkva pretenduje da ima pod kao, bezmalo, Santa Maria della Salute u Veneciji. Nekada su blistave, ornamentalne podove imale samo najvažnije carske zadužbine, stavropigijalne crkve, gradske katedrale… čemu je tu i mesto. Drugde, mesto je – askezi i skromnosti. Skromnost je jedna od najubedljivijih spoljnih manifestacija vere, pa samim tim i svetosti. Zato smatram da i drugi, po svom poreklu, izgledu, ceni i načinima izrade, znatno skromniji (i ranije često primenjivani) materijali, imaju svoje mesto pri odabiru podnih obloga sakralnih (i drugih) građevina: keramika, teraco, pa i drvo u određenim situacijama.
A i sam kamen, onda kada se primenjuje, trebalo bi da bude primenjivan sa merom i smislom.
O večnosti svedoče teške, debele kamene talpe na pragovima Dečana ili hilandarskog Katolikona, izlizane i ulegle po nekoliko centimetara od bezbrojnih ljudskih stopala i kolenopreklonih molitava. Postavljene, dakle, tamo gde im je i mesto, u najvažnijim srpskim crkvama.
Da li o toj večnosti mogu da svedoče ploče debljine 2 cm rezane na water-jet mašini i poluautomatski slagane u rozete za čiju izradu je, nekada, majstorima trebalo mnogo meseci? Ili, pre, svedoče o našoj površnosti i sujeti?
Da li bi o našem odnosu prema večnom i prolaznom, možda, bolje svedočio neki jednostavni, jednobojni ili skromno dekorisani kameni pod?
Koje vrste prirodnog kamena najčešće koristite u svojim projektima – mermer, granit, peščar? Šta određuje Vaš izbor?
Kada je reč o kamenim podnim oblogama u enterijeru hramova, mermer je, po mom mišljenju, najprikladniji izbor. Njegova likovnost i mekoća omogućavaju nijansiranje topline koju on treba da donese u prostor. Zato je pogodan i za izradu ikonostasa i drugih fiksnih elemenata enterijerske opreme.
Mermeri i njima srodni travertini su i vrhunske fasadne obloge. Peščar je, takođe, čudesan materijal, sa bogatom tradicijom primene u našoj sakralnoj ornamentalnoj plastici. Moguća je i njegova primena u oblaganju podova, ali su ograničenja velika – od (praktično) nemogućnosti poliranja, preko osetljivosti na prljanje, pa do veoma svedenog tonalnog raspona. Veoma ga volim kao fasadni materijal.
Kada je reč o granitu, sa njegovom strukturnom i likovnom zrnastošću i tvrdoćom, vidim ga, najpre, kao materijal za oblaganja površina spoljnih platoa, sokli, i tome slično.
Kako se odnosite prema lokalnim materijalima – da li birate kamen iz domaćih kamenoloma, i koliko to doprinosi identitetu objekta?
Kada god je to moguće, predlažem autohtone materijale, jer objekte malo šta vezuje za tlo kao materijal koji je iz tog tla izvađen.
Neki od tih materijala su, nažalost, već iscrpljeni kao resurs (prelepi venčački mermer, npr.). Rado koristim jednostavan, jeftin lokalni kamen (razne krečnjake, sigu, itd.) tamo gde je to primereno. Pored ograničenosti kapaciteta majdana, jedna od značajnijih poteškoća da bi autohtoni kamen našao širu primenu, jeste veoma zastarela, čak primitivna tehnologija eksploatacije. Isto tako, i slab „marketing“ i prestižni rejting.
Paradoksalno, možda je to i srećna okolnost, kako bi to što od tih bogomdanih resursa imamo – duže potrajalo.
Koliko su dekorativni elementi poput mozaika, urezanih ornamenata ili kombinovanja različitih vrsta kamena zastupljeni u podovima koje projektujete?
U nekoliko crkava koje sam projektovao, a koje su gradskog značaja, realizovani su podovi relativno kompleksne likovnosti, sa primenom polihromije, ornamentalnih motiva i tome slično.
Na nekim drugim mestima, npr. u manastirskom ambijentu, realizovali smo jednostavnije kamene podove. Klasičan mozaik kao deo podne obloge do sada nismo primenjivali.
U jednom našem aktuelnom projektu koji se nalazi u realizaciji, Muzeju Svetog vladike Nikolaja Žičkog i Ohridskog u manastiru Lelić kod Valjeva, prišli smo najbliže mozaiku. Predložili smo, kao centralni motiv kamenog poda ulaznog hola, jednu, da tako kažem, „pikselizovanu“ verziju ranohrišćanskog mozaičkog motiva, koji, u formi sitnih trouglova, „izbija“ na površinu poda poput arheološkog fragmenta, a zatim postepeno „lapi“, jenjava, razliva se i pretače u monohromnu heksagonalnu podnu oblogu. Videćemo kako će to ispasti u realizaciji, rizično je i zanimljivo.
Koji su najveći izazovi pri projektovanju i ugradnji kamenih podova u sakralnim objektima?
Mislim da sam na to odgovorio ranije. Svakako ne tehnički, već oni koji se tiču pronalaženja mere i prikladnosti.Kako rešavate problem klizavosti, posebno u delovima crkve gde se obavlja liturgija ili gde se okuplja veći broj ljudi?
Mermer, koji se najčešće primenjuje, naročito ako nije izrazito poliran, ne spada u toliko klizave materijale poput poliranog granita. Stoga, taj problem i nije toliko prisutan.
Da li se u Vašim projektima uključuju i savremeni sistemi ispod kamena, kao što je podno grejanje? Kako to utiče na izbor kamena i način ugradnje?
Koncept podnog grejanja poznat je još od antičkog Rima i sistema hipokausta, kojim su grejane veoma velike prostorije. Danas se, u savremenoj tehničkoj interpretaciji, ono često, gotovo redovno, primenjuje u novim hramovima. Uvodi se i u stare crkve, neretko bivajući uzrokom, nažalost, nebrižljivog pristupa i uništenja starih podnih obloga.
Podno grejanje u crkvenoj građevini bi, pravilnije, trebalo da se naziva „grejanjem poda“, kako to kaže moj prijatelj i jedan od ljudi od kojih sam mnogo naučio, mašinski inženjer Dušan Mirković. Radi se, naime, o tome, da je to inertan sistem, koji nema snagu (niti namenu) da zagreje prostor crkve, već se projektuje tako da, uz razuman utrošak energije i u razumnom roku, „ekranski“ zagreje površinu poda do neke skromne „dežurne“ temperature (oko 18ºC), a sa tim učini da i zona boravka ljudi bude ugodna za boravak, imajući u vidu da se u pravoslavnom hramu stoji, u odeći u kojoj smo i došli na Bogosluženje.
Zbog pomenute inertnosti sistema, potrebno je da slojevi poda iznad cevovoda podnog grejanja ne budu isuviše debeli, pa se primenjuju relativno tanke kamene podne ploče, uz obavezno planiranje dilatacionih polja.
Kakva mora biti priprema podloge za ugradnju teških kamenih obloga, naročito u objektima sa specifičnim statičkim zahtevima poput crkava sa kupolom ili svodom?
Kod novih crkvenih građevina, priprema podloge za postavljanje kamena nije preveliki izazov, jer se slojevi poda postavljaju preko prethodno izvedene i hidroizolovane armiranobetonske ploče na tlu.
Obično se preko nje izvede termička izolacija, cevovod podnog grejanja, cementna košuljica, i na kraju se polaže kamen, lepljenjem lepkovima koji su deklarisani za primenu u sistemima sa podnim grejanjem.
Značajniji problem je postavljanje novih kamenih podova u starim crkvama, ili zamena starih kamenih podova polaganih u pesak.
Izlivanjem armiranobetonske „plivajuće“ ploče na tlu, kao izrazito paronepropusne barijere, sva vlaga iz tla se „usmerava“ ka obodnim zidovima, koji najčešće nisu hidroizolovani, niti je to lako naknadno učiniti. Svedok sam da je na više mesta došlo do pogoršanja problema vlage u zidovima u starim crkvama nakon postavljanja novih kamenih podova, upravo iz opisanog razloga.
Kakve podne obloge najčešće koristite u spoljnim zonama oko sakralnih objekata – litijski platoi, prilazne staze, terase?
U popločanju spoljnih površina oko hramova najradije projektujem granit, u raznim varijantama obrade.
Veoma je otporan na sve vrste mehaničkih i atmosferskih uticaja, prilično otporan na prljanje, postojanog izgleda, izuzetno trajan. Ponekad su sasvim prihvatljivi i jeftini zastori (beton, asfalt, betonska galanterija…).
Kako se prirodni kamen ponaša na spoljašnjim površinama tokom vremena, i koje vrste obrade (polirani, brušeni, hrapavi) preporučujete za takve prostore?
Iz mog iskustva, granit se ponaša veoma dobro, pod uslovom da je ugrađen na adekvatan način i da se koristi onako kako je projektnim zadatkom i projektom predviđeno. Ne može se preko površina predviđenih za pešačka opterećenja prelaziti kamionima, a da to ostane bez posledica – kao što se to desilo, nažalost, na platou oko hrama Svetog Save u Beogradu, odakle je, usled ozbiljne destrukcije, uklonjen, po mom skromnom mišljenju, mnogo lepši, tamnosivi granitni zastor, od sada postavljenog, belog krečnjačkog.
Za primenu na spoljnim površinama svaki kamen, a naročito granit, mora biti obrađen odgovarajućom protivkliznom obradom: paljen, „sačmaren“, štokovan… Rado primenjujem i cepanu granitnu kocku, mada ona nije najjednostavnija za održavanje.
Kakva su Vaša iskustva u pogledu održavanja kamenih podova – kako arhitekta može da utiče na to da pod bude dugotrajan i lak za održavanje?
Kada je o tome reč, uvek je stvar u odabiru pravih materijala i tehničkih rešenja za neku konkretnu primenu. Isto tako, veoma je važno da se kameni podovi i koriste na način kako je projektovano, odnosno definisano projektnim zadatkom. Ponekada kroz projekte mi „propisujemo“ određene uslove korišćenja i održavanja, mada, moram da priznam, te vrste informacija niti mi kao arhitekte dovoljno dobro i detaljno naglašavamo, niti ih korisnici čitaju i poštuju. Trebalo bi, svi zajedno, više da slušamo geologe i tehnologe koji se bave kamenom.
Da li savetujete investitore ili crkvene opštine po pitanju impregnacije, zaštite i redovnog održavanja podova nakon završetka gradnje?
Nastojim da o tome dam kvalitetne informacije, kroz saradnju sa iskusnim izvođačima, ali i kroz stalnu edukaciju na polju savremene građevinske hemije. Naravno, najvažnije je imati dobre konsultante iz te oblasti, kako biste moguće nepoznanice rešili brzo i pouzdano.
Možete li podeliti bar jedan konkretan primer iz Vaše prakse gde je izbor podne obloge imao presudnu ulogu u estetici ili funkcionalnosti objekta?
Pre bih upotrebio formulaciju „bitnu“, nego „presudnu“. Pošto se naš razgovor tiče prevashodno sakralne arhitekture, zadržavajući se na toj tipologiji, mogao bih da pomenem crkvu Svetog Vladike Nikolaja Žičkog i Ohridskog u Resniku, gde je realizacija radova u enterijeru u toku, i gde podna obloga u veoma značajnoj meri opredeljuje karakter unutrašnjeg prostora hrama.
Arhitekte koje su učestvovale u prikazanim projektima enterijera: arh. Vladislav Lalicki, arh. Marijana Poljovka, arh. Boris Kosturanov, arh. Jelena Jovanović, arh. Uroš Lalicki
