Reciklirana guma Dečija igrališta: Beton je prošlost – kako izabrati najbolje rešenje?

Dečija igrališta: Beton je prošlost – kako izabrati najbolje rešenje?

0
Rastresita podna obloga za dečije igralište
Rastresita podna obloga

Najveća briga svakog roditelja bez diskusije je zdravlje i bezbednost dece. Od trenutka kada prvi put izvedu svoje mališane na igralište, odrasli su ih praktično, nehotice, izložili potencijalnim opasnostima. Kako je iskustveno nedvosmisleno potvrđeno da je beton apsolutno neprihvatljiv zbog svoje grube površine i tvrdoće, potraga za idealnom podlogom za dečija igrališta pretvorila se u eksperimentisanje bez kraja i konca.

Glavni razlog za ovoliko lutanje je to da se na početku raščlanjivanja ove teme i nije znalo baš mnogo dalje od „beton nije dobar“. Dakle, znalo se jedino šta sigurno nije dobro, ali ne i koja podloga bi bila najadekvatnija zamena. Stvar je u tome da bi odabrana podloga trebalo da zadovolji mnoštvo zahteva – u prvom redu bezbednosnih, koji se odnose na sprečavanje povreda pri padu, a onda i zdravstvenih, vezanih za prisustvo štetnih materija, a sve to je, naravno, isprobavano i testirano kroz upotrebu.

Sve podloge dele se na rastresite i kompaktne. U rastresite spadaju pesak, piljevina i komadići reciklirane gume; a u kompaktne izlivak i ploče gumenog granulata. Osnovni problem rastresitih podloga je to što, iako su dovoljno mekane i bezbedne, može se desiti (a to naročito važi za pesak) da se u njima nađe urin ili fekalne materije životinjskog porekla, kao posledica ponašanja neodgovornih vlasnika, što ih čini sanitarno diskutabilnim.

Eko-sistem-decije-igraliste-Novi-Sad-Strand
Foto: Eko-sistem

Osim toga, treba uzeti u obzir da nisu sva igrališta namenjena najmlađima, te da se bazen sa peskom ili nekom drugom rastresitom podlogom može postaviti u neposrednom okruženju određene sprave (na primer penjalice), ali ne i na ostatku igrališta gde treba da ima mesta za trčanje, igranje loptom i slično. Upravo ovde su svoju šansu videli tvorci kompaktnih podloga onog trenutka kad se došlo do formule za sastav smeše koja bi po parametrima mogla da „oduva“ konkurenciju. Glavni adut kompaktnih podloga je dobra apsorpcija udaraca, ali i lako postavljanje i još lakše održavanje. Jedna njihova varijanta je izlivanje podloge koja se sastoji od „gumenog humusa“, kako se žargonski naziva mešavina komadića ili rezanaca gume i nekog vezujućeg sredstva, uglavnom odgovarajućeg adheziva.

Druga su već pomenute gumene ploče koje po svim ivicama imaju rupe ili žlebove pomoću kojih se sastavljaju, a onda i lepe za osnovu, tj. pripremnu podlogu. Sastavljanje se vrši po principu rasporeda polja na šahovskoj tabli – ako jedna ploča ima rupe, onda susedna mora biti sa žlebovima, pa naredna opet sa rupama i tako redom. Jedino kod ivičnih ploča koje treba da označe početak i kraj svakog reda je jedna ivica bez otvora i pinova, odnosno dve ako je reč o ćoškovima. Sa donje strane ploča nalaze se i žlebovi za odvod, koji sprečavaju nagomilavanje vode na površini od kiše ili otopljenog snega.

Podna obloga reciklirana guma za dečije igralište

Kada govorimo isključivo o gumenim podlogama, tu dakle mislimo na jednu rastresitu i dve kompaktne. Njihovi proizvođači skloni su pomalo pretencioznim izjavama o savršenosti ovih proizvoda. To naročito važi za gumene ploče iz jednog vrlo važnog razloga. Ploče se izrađuju u dimenzijama 500mm x 500mm, a debljina varira od 40mm pa sve do 90mm, u zavisnosti od HIC faktora (Head Injury Criterion). Ova vrednost označava visinu potencijalnog pada, i računa se imajući u vidu najvišu tačku neke sprave (ako bi dete palo sa vrha penjalice, tobogana, kućice ili mostića), te se kreće u rasponu od 1500mm do čak 3000mm. To znači da ako je najviša sprava na igralištu visoka 3m, u njenoj okolini mora biti postavljena podloga debljine 9cm kako bi mogla da ublaži posledice pada sa tako ozbiljne visine i svede ih na malo jaču ugruvanost, bez preloma ili ozbiljnijih povreda glave. Taj scenario u najvećem broju slučajeva nije verovatan, ali bezbednosni standard EN 1177 nalaže baš njenu ugradnju, uz napomenu da je obaveza investitora da potrebne podatke o konfiguraciji svake sprave (ljuljaškama, klackalicama i ostalom) i njihovom rasporedu dostavi proizvođaču pre izrade projekta podloge i konkretne ponude.

No, valjanost gumenih podloga i nije upitna kad je reč o bezbednosti dece prilikom igranja. Ono što bi moglo doći pod znak pitanja je njihov sastav. Informacija o tome da je putem reciklaže starim gumama pronađena idealna primena glavnog sastojka podloga za fitnes, sportske terene i igrališta odjeknula je u svim medijima poput groma. S ponosom se govorilo o tome da od sada stare gume više neće biti gomilane na deponijama kao otpad u kome se zadržava ustajala voda (idealna za razvoj brojnih mikroorganizama), ili se razmnožavaju glodari koji su prenosioci mnogih zaraznih bolesti. Iako je ta konstatacija neosporno tačna, kao i potvrđenost koristi od procesa reciklaže uostalom, istraživanjem neškodljivosti gumenih podloga poreklom od recikliranih sirovina došlo se do zabrinjavajućih saznanja. Reč je o odvojenim istraživanjima koja su sprovođena u SAD i zemljama Evropske unije, a tiču se negativnog uticaja hemikalija koje ulaze u njihov sastav po zdravlje dece.

Ploče od reciklirane gume
Ploče od reciklirane gume

Analize su pokazale da automobilske gume (koje se i koriste u ove svrhe), bez obzira da li je guma prirodna ili sintetička, zbog procesa obrade kome su bile podvrgnute prilikom proizvodnje sadrže ftalate (soli ftaleinske kiseline koje menjaju proteinsku strukturu hormona), policiklične aromatične hidrokarbonate-PAH (aromatične ugljovodonike koji u sastavu imaju benzenov prsten i svi su otrovni, a naročito njihova isparenja), i slobodne radikale (za koje je dokazano da su izazivači kancera).

Istraživači su zatim hteli da utvrde tačno na koji način bi dečijem organizmu naškodilo gutanje komadića gume ili taktilni kontakt sa rastresitom podlogom, nakon čega bi dete dodirivalo lice ili brisalo usta ovako kontaminiranim rukama. Naravno, pošto nije etički naterati decu da pojedu gumu ili zagade lice njom u svrhe testiranja, ogled je izveden na drugačiji način. U laboratorijskim uslovima je napravljen hemijski rastvor sastava srodnog sredini u dečijem stomaku, u koji je potom ubačeno 10g rezanaca gume i ostavljeno da odstoje 21 sat na temperaturi od 37 stepeni. Osim toga, komadići gume su obrisani maramicom, nakon čega je proveravana koncentracija hemikalija na njoj, a kontakt sa podlogom vezan za dodir testiran je na zamorcima koji su pušteni da određeno vreme borave na podlozi. Pretpostavljena populacija koja bi koristila igralište procenjena je na uzrast od 1 do 12 godina. Na maramicama je nađeno 5 štetnih supstanci, od toga 4 PAH-a, pri čemu je jedan od njih – krizen, bio prisutan u naročito visokoj koncentraciji, što znatno povećava šanse za razvoj kancera. Prema rezultatima studija, pojedinačni izolovan incident ne bi imao posledice po zdravlje, ali dugotrajna izloženost bi.

Dečija igrališta

Važno je naglasiti da su podjednako problematične i kompaktne podloge od reciklirane gume, i tu onda dolazimo do zaključka zašto su hvalospevi njihovih proizvođača preterani. Ono što u mnogim, čak i razvijenim zemljama niko neće reći, je da je analizom uzoraka sa školskih igrališta kojima su pridruženi uzorci iz tek otvorenih pakovanja „gumenog humusa“ (dakle i korišćenog i nekorišćenog) pronađeno ukupno 96 hemikalija, od kojih polovina nikada nije testirana, pa se zapravo ni ne zna da li i šta sve mogu da izazovu!!! PAH jedinjenja i slobodni radikali pri izlaganju određenoj temperaturi počinju da isparavaju i odlaze u atmosferu, što znači da ih deca direktno udišu. I mada se većina njih oslobađa tek na 60 stepeni, ima i onih kojima je dovoljno svega 25 stepeni, dakle prosečno lep prolećni dan. Takođe je utvrđeno prisustvo mnogih iritanata, odnosno supstanci koje izazivaju neželjene reakcije pojedinih organa, od čega 27% respiratornih (koji mogu izazvati simptome astme), 37% kožnih i 27% onih koji iritiraju oči.

Dečije igralište

Ova saznanja, istini za volju, zvuče zaista zastrašujuće. I što je još važnije, postavljaju pitanje kako postupiti nadalje. Srž problema leži u tome da idealna podloga ne postoji, postoji samo ona koja, kad se sve sabere, nanosi najmanje štete. To bi, sve u svemu, bile EPDM (po sastavu etilen-propilen-dien monomer) ploče gumenog granulata sintetičkog porekla koje zadovoljavaju određene standarde (između ostalog D-1418). Lako ćete prepoznati igralište prekriveno njima po tome što se spojevi ploča naziru po površini. Takođe je poželjna češća promena sredine u kojoj će se dete igrati, odnosno boravak i na travnatim površinama, a ne samo na igralištu, naročito u periodu koji odlikuju visoke temperature.

Piše: Jelena Mitrović, diplomirani novinar