Naslovna Tepisi Orijentalni i indijski tepisi – Niti duha starog istoka

Orijentalni i indijski tepisi – Niti duha starog istoka

0
Tepisi su su korišćeni kao zidni zastori i prekrivači za krevet
Tepisi su dekorativni element koji su tkači napravili inspirisani mozaikom

Najstariji očuvan ručno čvorovani tepih pronašli su 1947. ruski arheolozi na granici sa Mongolijom, u podnožju planinskog venca Altaj. Po mestu na kom je pronađen nazvan je Pazirik, odnosno Gornji Altaj i procenjeno je da datira iz 5.veka pre nove ere. Za njegovu prezervaciju treba da zahvalimo sibirskoj zimi i srećnim okolnostima, jer je kroz otvor jame u kojoj je nađen, a koji su ostavili pljačkaši grobnica, ušla voda koja se kasnije zaledila i tako ga konzervirala. Ne zna se sa sigurnošću gde je napravljen, jer su kao zemlje porekla u igri Jermenija i Persija, ali ovde bi možda sam tepih mogao predstavljati krunskog svedoka

Iako ih svi kupujemo i ne možemo da zamislimo dom bez njih, većina nas jako malo zna o tepisima. Zapravo, mada zvuči pomalo neverovatno, do danas i nema pouzdanih saznanja o tome kada i gde je tačno napravljen prvi tepih. Za razliku od umetničkih slika i skulptura, tepisi se izrađuju od lakše propadljivih materijala kao što su vuna, pamuk i svila, a osim toga su zbog stalne upotrebe izloženi habanju.

kolevka tepiha je definitivno morala biti neka od drevnih civilizacija Bliskog istoka
Nomadi su počeli da upotrebljavaju tepihe kao podne prostirke

Zato i ne čudi da ti prvi primerci nisu odoleli zubu vremena, već o njihovom postojanju svedoči pokoji fragment i posredni dokazi, uglavnom spisi u kojima se uzgred spominju. Najstariji očuvan ručno čvorovani tepih pronašli su 1947. godine ruski arheolozi na granici sa Mongolijom, u podnožju planinskog venca Altaj. Po mestu na kom je pronađen nazvan je Pazirik, odnosno Gornji Altaj i procenjeno je da datira iz 5.veka pre nove ere. Za njegovu prezervaciju treba da zahvalimo sibirskoj zimi i srećnim okolnostima, jer je kroz otvor jame u kojoj je nađen, a koji su ostavili pljačkaši grobnica, ušla voda koja se kasnije zaledila i tako ga konzervirala. Ne zna se sa sigurnošću gde je napravljen, jer su kao zemlje porekla u igri Jermenija i Persija, ali ovde bi možda sam tepih mogao predstavljati krunskog svedoka.

tepisi se i dalje prave na starinski način, ručno
Persijski tepisi imaju apsolutnu dominaciju

Na spoljnim bordurama su prikazani konjanici, njih 28, identično broju ljudi koji nose Kserksov tron u sklopu svečane povorke na jednom reljefu iz nekadašnje persijske prestonice Persepolisa, a na unutrašnjim iranski žuti pegavi jelen, retka endemska vrsta, što neosporno možemo smatrati pokazateljima njegovog geografskog porekla. Priču o tepisima prati i jedna zanimljiva dilema: da li je čovek počeo da ih pravi zbog surovih klimatskih uslova u svojstvu prekrivača za pod, ili zbog želje da se umetnički izrazi i na ovaj način? Pobornici prve teorije smatraju da su tepisi delo nomadskih pastira, koji za razliku od nomada lovaca nisu ubijali životinje samo zbog kože, te da su predstavljali imitaciju životinjske kože i krzna, zbog čega su i bili čupavi. Pravljeni su od sirove vune i služili su za prekrivanje zemlje u šatoru radi zaštite od hladnoće, a dizajn i finija tehnika izrade su došli na red znatno kasnije.

Druga struja kaže da je složena tehnika čvorovanja direktno usko povezana sa urbanom sredinom, tj. osnivanjem gradova poput Vavilona i Ninive, da su tepisi dekorativni element koji su tkači napravili inspirisani mozaikom, i da su korišćeni kao zidni zastori i prekrivači za krevet, a nomadi su počeli da ih upotrebljavaju kao podne prostirke. Nijedna od ovih teorija nije činjenično potkrepljena, ali ipak na osnovu prakse možemo zaključiti da je druga utemeljenija – kolevka tepiha je definitivno morala biti neka od drevnih civilizacija Bliskog istoka (možda baš Persija), jer su one za razliku od nomadskih plemena imale geografski precizno određenu, granicama omeđenu teritoriju stanovanja. Pazirik je tepih vrhunske izrade, veličine 183 x 200 cm, i ima gustinu tkanja od 360 000 čvorova/m², znatno više nego većina tepiha u salonima danas. Zahvaljujući uvidu u njegove karakteristike znamo da su još u prvom milenijumu pre nove ere pravljeni tepisi kakve danas znamo, a isto tako da je ovaj zanat u svom razvijenom, kompletiranom obliku, morao biti produkt života u organizovanoj zajednici kakva je država.

Primenom dve tehnike čvorovanja, turskog čvora i farsi čvora
Tepisi se prave ručno

ORIJENTALNI TEPISI

Kada je reč o orijentalnim tepisima, tu postoji dosta dezinformacija o tome iz kojih zemalja dolaze i o kakvim tepisima se radi. Orijent jeste termin koji se često koristi da označi istok generalno, međutim, to nikako ne znači da se sve azijske zemlje mogu smatrati orijentalnim. Naime, orijentalnim nazivamo tepihe koji se prave na prostoru male Azije -Turske i Irana (Persije), Kavkaza – Azerbejdžana, Rusije i Kurdistana, Centralne Azije – Avganistana i Turkmenistana, te Balučistana (oblasti na tromeđi Irana, Avganistana i Pakistana) i Pakistana. Dakle, u pitanju je teritorija od Evroazije do Kine, te samim tim kineski i indijski tepisi nikako ne spadaju u orijentalne, već predstavljaju posebne kategorije. Isti slučaj je i sa tepisima iz Magreba (arapski svet severa Afrike) i sa Balkana, jer je na njima vidljiv delimični uticaj Orijenta, ali se itekako mogu smatrati rukotvorinama autentičnog stila, i po pitanju motiva, i po pitanju šara. Nadalje, epitet orijentalnih mogu zaraditi samo ručno čvorovani tepisi od vune, uz primese svilenih ili čak zlatnih i srebrnih niti, i ručno tkani ćilimi.

Među orijentalnim tepisima svakako su najčuveniji persijski, što po kvalitetu izrade, što po raskoši dizajna i raznovrsnosti koloritnih šema. Nazive dobijaju po geografskim pojmovima, oblastima i gradovima u kojima se izrađuju, od kojih valja spomenuti: Esfahan, Ardabil, Tabriz, Biđar, Hamadan, Kašan i Teheran. Ustvari, trebalo bi spomenuti gotovo sve gradove u Iranu, jer je proizvodnja tepiha i dan-danas jedna od glavnih delatnosti u zemlji, koja zapošljava mnogo radnika, i to isključivo muškarce, pošto je po rigidnom šerijatskom zakonu koji je na snazi u Islamskoj republici Iran ovaj posao ženama zabranjen.

Manufaktura tepiha je svoju ekspanziju doživela u 16. veku
Proizvodnja tepiha i dan-danas jedna od glavnih delatnosti u Iranu

Manufaktura tepiha je svoju ekspanziju doživela u 16. veku, za vreme vladavine dinastije Safavida. Njeni moćni vladari, među kojima i šah Tahmasp koji je uspešno odolevao naporima Sulejmana Veličanstvenog da Persiju pripoji Osmanskoj imperiji, mnogo su uložili u ovu oblast. Osnovali su dvorske radionice koje su snabdevane samo najkvalitetnijim sirovinama – domaćom i kašmirskom vunom, kineskom svilom, i najfinijim nitima od zlata i srebra; gde su samo najtalentovaniji umetnici slikali šare na papiru, a majstori čvorovanja ih onda reprodukovali na tepihu. Među najzastupljenijim je koncepcija sa jednim velikim centralnim medaljonom i četiri manja (u svakom uglu po jedan), između kojih su različite geometrijske šare. Vrlo česti su i motivi iz lova, a interesantno je da su među najskupljima tepisi koji prikazuju ljubavne priče, najverovatnije zato što su ljudski likovi mnogo zahtevniji za izraditi od geometrijskih figura.

Iako smo već zagazili u drugu deceniju 21. veka, tepisi se i dalje prave na starinski način, ručno, i to primenom dve tehnike čvorovanja, turskog čvora (poznatog i kao Gordijev čvor) i farsi čvora (nazvanom po Farsiju, zvaničnom jeziku u Iranu). Suprotno nazivima ovi čvorovi se ne koriste isključivo u zemljama po kojima su nazvani, jer se u pojedinim delovima Irana, tamo gde je svojevremeno bio jak uticaj Osmanlija, radi turskim čvorom, i obrnuto. Nijedan nema neke naročite prednosti u odnosu na onaj drugi, osim što prepoznavanje čvora može pomoći kao indikator iz koje oblasti je tepih poreklom i da li je to zaista taj tip tepiha. Poznavanje čvorova može biti korisno i za njihovo brojanje, i kasnije izračunavanje ukupnog broja čvorova po metru kvadratnom, odnosno gustine tkanja, jednog od ključnih merila kvaliteta tepiha. Pravilo je da su persijski tepisi unikati, što u velikoj meri doprinosi njihovoj popularnosti. Ako tepih usto nosi i potpis neke od najčuvenijih radionica u Iranu, može dostići zaista astronomsku cenu, koja ide i do više desetina hiljada eura, pre svega zato što određene radionice osmišljavaju svoje autentične šare koje ne mogu biti viđene na takozvanim tradicionalnim tepisima, odnosno onim ukrašenim već poznatim tradicionalnim šablonima, a to znači da imaju dodatni stepen ekskluziviteta.

Složena tehnika čvorovanja je direktno usko povezana sa urbanom sredinom
Složena tehnika čvorovanja je direktno usko povezana sa urbanom sredinom

Persijski tepisi imaju apsolutnu dominaciju kao suvereni među orijentalnim tepisima, i nema mesta na karti sveta u kome nisu čuli za njih. To dobrim delom baca u zapećak tepihe iz nekih drugih zemalja koji po kvalitetu i po izgledu itekako pariraju persijskim, ali gro kupaca sa njima nije upoznat, što se u prvom redu odnosi na Avganistan i Pakistan. Avganistan je kao zemlja imao nesreću da je godinama unazad poprište ratnih sukoba, pa je stoga sve ono što ima da ponudi palo u drugi plan. Afgan tepisi prepoznatljivi su po tome što se izrađuju isključivo u crvenoj boji, tj. njenim nijansama, a ta osnova se obogaćuje uglavnom crno-belim ili eventualno tamno plavim arabeskama.

Pored klasičnih tradicionalnih i radioničkih, ne možemo a da ne pomenemo nomadske (seljačke) tepihe. Tačnije, većinom je reč o ćilimima zbog uslova za rad – prave ih žene iz nomadskih plemena na uprošćenom improvizovanom razboju koji može lako da se premešta na novo stanište prilikom selidbe. Ograničenog su kolorita, uglavnom različitih nijansi crvene, narandžaste, i zemljanih tonova, uz pokoju geometrijsku šaru. Tom najjednostavnijem tipu najgrublje izrade, koji osim vune u sebi ima i konjsku i koziju dlaku, pripadaju Gabeh i Širaz tepisi. Međutim, i oni su u cilju zarade morali da se prilagode zahtevima tržišta, pre svega kupcima sa zapada, pa su dobili na lepoti. Među najpoznatijima su tepisi plemena Kaškai iz Irana, ali i kurdski i turkmenistanski nomadski tepisi.

Iako ih svi kupujemo i ne možemo da zamislimo dom bez tepiha
Većina nas jako malo zna o tepisima

INDIJSKI TEPISI

Indija je svoj stil jednim delom takođe razvila pod persijskim uticajem. Veliki indijski mogul Akbar se smatra začetnikom umetnosti izrade tepiha, jer je upravo on u 16. veku doveo neke od najveštijih persijskih tkača i umetnika da izrađuju tepihe za njegovu palatu. Proizvodnja je bila u punom jeku sve do 19. veka, ali otada beleži pad, i svodi se na manje radionice u gradovima Srinagaru, Amritsaru i Agri. Kada se zemlja raspala na današnju hinduističku Indiju i muslimanski Pakistan, svi najveći majstori su linijom veroispovesti i etniciteta otišli u Pakistan (zbog čega pakistanski tepisi i spadaju u orijentalne). Od druge polovine 20. veka zahvaljujući državnim ulaganjima indijski tepisi doživljavaju renesansu, pre svega stilsku.

Fokus je na jeftinim tepisima grubljeg tkanja, Gabeh Indo, koji se od persijskih Gabeh bitno razlikuju po izboru boja i vrsti šare, jedino im je zajedničko što se radi o istom tipu tepiha. Zaštitni znak indijskih tepiha su jarke boje, pre svega crvena, narandžasta i žuta, jer su to boje koje se mogu dobiti prirodnim putem, poput kane, a takođe starinska tehnika bojenja.

Najčešće imaju horizontalne pruge, ali među kupcima su možda još popularnije jednobojne prostirke vrlo praktične za uklapanje u svaki ambijent, koje se distribuiraju svuda po svetu. S druge strane, ipak nisu zapostavljeni ni luksuzniji tepisi, kao što su Džaipur, Kašmir, Mahi ili Srinagar, svedenijih boja i sa šarama inspirisanim Tadž Mahalom i drugim veličanstvenim indijskim građevinama.

Piše: Jelena Mitrović