Andreja Buđevac je istaknuti arhitekta iz Niša i partner u porodičnom studiju Arhitektura Buđevac, koji ima tradiciju dugu preko 70 godina i obuhvata tri generacije arhitekata. Studio je osnovan 2003. godine i specijalizovan je za arhitekturu, dizajn enterijera i urbanizam.

Andreja je aktivan u studiju od 2011. godine i zajedno sa svojim ocem, Sašom Buđevcem, vodi tim arhitekata koji se fokusira na stvaranje prostora sa jedinstvenim funkcionalnim i estetskim pečatom. Njihov pristup projektovanju kombinuje savremene trendove sa lokalnim kontekstom, stvarajući prostore koji su istovremeno moderni i funkcionalni.

Njihovi projekti publikovani su na platformama Archdaily i Architizer, i internacionalnim časopisima i publikacijama npr. Mexico Design – Meksiko, Revista Decor-Brazil, ID+C-Kina, Hiše-Slovenija i sl.

Arhitektura Buđevac je prepoznata mnogim priznanjima i nagradama u zemlji ali i na međunarodnom nivou, kao što je nagrada BIG SEE, Slovenačnog zavoda BIG za projekte AV Loft i NEOPIX. Njihov rad odlikuje se pažljivim odabirom materijala, inovativnim dizajnom i posvećenošću detaljima, što ih čini jednim od vodećih arhitektonskih studija u regionu.

O radu u studiju Arhitektura Buđevac

Vaš biro ima dugu porodičnu tradiciju u arhitekturi. Svakako vodite računa o nasleđu, ali isto tako pratite i primenjujete i savremene arhitektonske izraze. Koliko Vam je porodična tradicija teret, a koliko zadovoljstvo?

Moj deka Aleksandar je bio jedan od prvih arhitekata u Nišu. Prvi projektantski biro „Nišprojekt“ koji je napravljen u Nišu formirao je sa par kolega doajena u podrumu zgrade na mestu nekadašnje ugljane. Zauvek ću pamtiti njegovu priču gde su na korišćenje dobili podrumsku prostoriju odakle su morali da izbace ugalj kako bi uneli stolove za rad. Saša, moj otac, je više godina radio zajedno sa ocem Aleksandrom u velikom sistemu, ali je odlučio da se osamostali pre više od dvadeset godina gde je meni uhodao put u privatnoj praksi. Imam veliku sreću da imam njega za mentora, a sada već i partnera.

Moj put je umnogome lakši. Velika prednost je imati „ime“ i brend, gde kontinuitet kroz generacije uliva poverenje i dokazuje kvalitet u radu.
Neki od klijenata sa kojima radimo i dan danas, uz nas su još od perioda pre 40 godina kada je deka radio za njih. U kafanskim razgovorim ova informacija je zgodan kuriozitet, dok u realnosti postoji ozbiljan teret da se opravdaju generacijska očekivanja koja su utemeljena višedecenijskim radom.

Koji su Vam danas najvažniji kriterijumi prilikom osmišljavanja novih prostora, bilo da je reč o enterijeru ili celokupnom objektu i koliko se razlikuje pristup kada radite ovde, a koliko kada se radi u inostranstvu?

Arhitektura je vrlo lična stvar, sa tim u vidu preference klijenata dosta variraju u zavisnosti od životnih navika, obrazovnog nivoa i socijalne i kulturološke grupe. Danas je globalizacija sveprisutna. Društvene mreže i opštepoznati sajtovi poput Pinterest-a svojim uticajem stavljaju klijenta iz Beča i Niša u isti kontekst brišući identitetske razlike. Fenomen premeštanja trendova sa lokalnog na globalno i obrnuto sve je vidljiviji i vremenom akcelerira. Sa jedne strane, u jednom aspektu ovo olakšava posao jer klijenti dolaze sa očekivanjima formiranim u odnosu na trenutne trendove, sa druge strane ovo iziskuje povišeni trud da projekat učinimo jedinstvenim, prilagodimo ga klijentu i izdvojimo ga iz mase već viđenih rešenja.

Koliko Vas lično oblikuje lokalni kontekst – grad Niš, jug Srbije – u arhitektonskim pristupima koje negujete?

Deka i otac su studirali u Beogradu jer Niš nije imao arhitektonski fakultet u tom trenutku, a ja sam toj liniji tradicije takođe završio fakultet u Beogradu. Niš je univerzitetski grad i Arhitektonsko-građevinski fakultet postoji dovoljno dugo da je formirao generacije arhitekata sa sličnim potpisom, pa je definitivno moguće uočiti neki manirizam tipičan za „nišku“ školu. Godinama unazad je arhitektonska produkcija u ovom delu Srbije respektabilna a niški arhitekti dobijaju značajne nagrade na stručnim izložbama. Veliki broj talentovanih arhitekata koji rade u Nišu stvaraju ozbiljnu kompeticiju na tržištu. Dokaz za to je i nekoliko glavnih nagrada beogradskog Salona poslednjih godina.

Vaši projekti su prepoznatljivi i van granica Srbije. Koliko je teško ili izazovno ostati autentičan u vremenu globalnih trendova?

Dok je stvaranje igra, autentičnost je logična posledica.

Kako izgleda Vaš proces saradnje sa klijentima, naročito u fazi kada se rešavaju „finese“ poput izbora završnih materijala i u kojoj meri prihvataju Vaše sugestije ili „edukaciju“?

Verujemo da je saradnja sa klijentom mnogo više od pukog projektovanja. Posebnu pažnju posvećujemo nadzoru i vođenju projekta kroz sve faze realizacije, što su naši klijenti prepoznali kao ključni deo procesa koji garantuje kvalitetan ishod. Između projekta i objekta postoji velika provalija koja se prevazilazi predanim praćenjem realizacije, a ona ima sopstvenu logiku i oduzima mnogo vremena i energije – i tu se pravi velika razlika na tržištu. Potrebna je posebna veština da se ideja sa papira pretoči u realnost, a mi u tom segmentu ulažemo maksimum.

Koji tip projekata Vam danas predstavlja najveći profesionalni izazov i gde osećate da kao studio najviše rastete?

Privatne kuće su mi posebno drage jer omogućavaju „total design“ pristup – od funkcije kroz formu, dizajn enterijera, opremanje, uređenje partera, sve do useljenja. Na tim projektima često radim sa Sašom, u četiri ruke, što se pokazalo odlično i daje nam dobre rezultate. Od enterijera, trenutno me najviše inspirišu kancelarijski prostori za velike timove. Ove dve tipologije su potpuno različite – kako u komunikaciji sa klijentima, tako i u dinamici rada. Imajući u vidu tržište, većina biroa, uključujući i nas, nije usko specijalizovana, što dodatno doprinosi raznovrsnosti projekata na kojima radimo i konstantnom profesionalnom razvoju.

O podnim oblogama i njihovom značaju u projektima

Kada razmišljate o podu kao elementu u enterijeru, na koji način on utiče na Vašu arhitektonsku koncepciju?

Pod je jedan od osnovnih motiva u enterijeru i najčešće prva odluka koju donosimo. Zauzima veliku površinu i time ima snažan vizuelni uticaj. Dobro rešen pod ne mora da se ističe, suptilno podržava ostale elemente prostora i povezuje ih. Takođe, neadekvatan odabir poda lako uruši celokupan ambijent. Zbog toga odabiru podnih obloga pristupamo sa velikom pažnjom. To je mnogo suptilniji problem nego se čini na prvi pogled. Najveća je greška izabrati podnu oblogu bez vizije o dizajnu čitave prostorne kompozicije.

Šta Vas najčešće vodi u odluci da predložite određenu vrstu podne obloge: funkcionalnost, estetika, budžet ili nešto četvrto? Da li imate neke od stalnih kompanija sa kojima sarađujete kada se radi o različitim vrstama podova?

Svaki projekat mora zadovoljiti i funkcionalni i estetski aspekt. Ta dva segmenta su međusobno povezana – funkcija nije samo utilitarna, već i psihološka. Pod značajno utiče na atmosferu prostora – na primer, da li želimo da postignemo intiman, udoban ambijent ili pak strogo poslovni. Takva odluka često počinje upravo od izbora poda, a tek potom drugih elemenata koji se na njega nadovezuju. Pod ima svoje tehničke, ali i taktilne, hromatske i akustičke karakteristike što se često zanemaruje. Pod je kompleksan element uređenja prostora.

Da li postoji razlika u pristupu izboru podova kada projektujete porodične kuće naspram višestambenih objekata?

Ključna razlika je krajnji korisnik. Porodične kuće projektujemo za poznatog klijenta, dok višestambene objekte za širu, ali ciljano definisanu grupu korisnika. U kućama biramo pod zajedno sa investitorom, dok se u stambenim zgradama oslanjamo na profil kupca i budžet investitora.

Kod javnih i poslovnih prostora – koji su Vaši kriterijumi za izbor: keramika, LVT, vinil, mikrocement, epoksid? Zašto?

Najčešće usmerenje daju tehnološka ograničenja koja dolaze pre estetskih. Imamo odlična iskustva sa LVT i tekstilnim podovima u prostorima sa postojećim podovima koje klijent ne želi da skida, ili u slučaju duplih odignutih podova što je postao standard u poslovnim objektima koji se rentiraju. Mikrocement uglavnom radimo u adaptiranim objektima koji su starijeg datuma i dopuštaju ovakvu vrstu radova. Pod uvek biramo u skladu sa realnim kontekstom, funkcijom prostora i željenom estetikom.

Koliko je mikrocement postao praktičan izbor u enterijerima i kakve su Vaše preporuke kada ga je (ne)opravdano koristiti?

Mikrocement smo koristili u raznim prostorima – od stanova do restorana. Smatram ga „živim“ podom jer reaguje na upotrebu. Potrebno je da klijent razume da s vremenom može doći do blage patine, promena nijansi i ogrebotina. Meni se ovo jako dopada jer daje poseban karakter – pod ne izgleda „plastično” već rustikalno. Na njemu se čita vreme što je bitno za utisak intimnosti i topline. Kada se takva estetika ne uklapa u očekivanja klijenta, predlažemo druge opcije, poput keramike ili LVT-a. Ključ je u usklađivanju poda s tipom prostora i karakterom korisnika.

Parket kao prirodan materijal ima dugu tradiciju – da li ga i dalje preporučujete i koliko klijenti danas razumeju njegovu vrednost i osećaj prirode i topline u domu?

Parket ostaje dominantan izbor u stambenim enterijerima. Prirodno drvo je nezamenljivo, ali vremenom postaje oličenje povišenog standarda. U poslednje vreme su prirodni laminati postali standard, zbog lake ugradnje, dostupnih formata, raznih završnih obrada i kompatibilnosti sa podnim grejanjem.

Koliko Vaši klijenti danas shvataju važnost poda kao prve površine sa kojom dolaze u kontakt u prostoru? Da li ih često edukujete?

Edukacija je neizostavan deo našeg procesa. Iako nije zasebna usluga, podrazumeva se u radu. Klijent mora razumeti suštinu kako bi mogao da donese dobre odluke. Na taj način zajedno projektujemo prostor u kojem će klijenti biti dugoročno zadovoljni.

Postoji li neki projekat u kom ste posebno ponosni na izbor i obradu podova – i šta biste iz tog iskustva izdvojili kao ključnu poruku?

Posebno smo ponosni na enterijer NEOPIX-a. Pod od mikrocementa u dva tona omogućio je vizuelno zoniranje open space prostora i dodatno naglasio arhitektonski izraz koji smo želeli da postignemo. Ispostavilo se da je upravo pod bio ključan u formiranju identiteta tog prostora.

U kojoj meri je za Vas kao arhitekte važan časopis „Podovi“ i kako vidite njegovu misiju u savremenom svetu gde informacije, proverene ili ne, putuju brzinom svetlosti?

Danas, u digitalnoj eri, štampani mediji gube na značaju, ali „Podovi“ su uspeli da pokažu suprotno što mi je jako drago, digitalno gubi deo draži koju sa sobom nosi papir. Časopis je pronašao održiv i atraktivan model i time zadržao pažnju profesionalaca. U našem birou se rado čita i često otvori prostor za korisne diskusije, što pozitivno utiče i na timski rad.