Arhitektura Drvene kocke za podove – Novi šarm starog i zaboravljenog proizvoda

Drvene kocke za podove – Novi šarm starog i zaboravljenog proizvoda

0
Drvene kocke za podove

Premda korene vuku iz antičkog sveta, smatra se da su se drvene kocke kao materijal za popločavanje ulica i puteva razvile u Rusiji u 14. veku, da bi puni procvat doživele u prvoj polovini 19. veka ponajviše u britanskim, kanadskim i američkim gradovima, ali i u Francuskoj, Australiji, Nemačkoj, Argentini, pa i Japanu…

Šta je to moglo navesti devetnaestovekovne urbaniste da se od proverene i čvrste kaldrme okrenu drvetu u uređenju javnih površina?

Pokušajmo zamisliti kako je izgledao urbani saobraćaj tada – konji potkovani metalnim potkovicama konstantno kaskaju ili galopiraju po neravnoj kamenoj ili granitnoj kaldrmi vukući kola sa metalnim točkovima bez pneumatika. Jasno je – buka je bila zaglušujuća i gotovo nesnosna. Drvo se pokazalo kao spasonosan materijal jer je sjajno upijalo zvuk, te su se drvene kocke zdušno postavljale na javnim površinama u neposrednoj blizini crkava, škola, bolnica…

Podložne su truljenju i pri vlažnom vremenu su mogle biti veoma klizave
Put od drvenih kocki

Ipak, podložne su truljenju i pri vlažnom vremenu su mogle biti veoma klizave, a upijale su sve organske i neorganske materije koje su konji i vozila ostavljali po njima pa je miris koji se u letnjim mesecima širio iz njih umeo biti teško podnošljiv, pogotovo kada se mešao sa mirisom katrana kojim su često bile impregnirane da bi im se povećala trajnost.

U istoriju su sa ulica otišle sa pojavom motornih vozila sa pneumaticima. U pojednim američkim gradovima se još čuvaju po ulica ili dve popločane drvenim kockama kao istorijski spomenici koji traju do danas, i posle više od veka i po nakon što su postavljene.

Veoma mnogo su se ove kocke koristile i u natkrivenim prostorima za javne namene ili enterijerima sa visokom frekventnošću. Primera radi, vekovima su se koristile na kolskim prilazima dvorcima i zamkovima, kao i konačištima, konjušnicama i štalama. Sa pojavom industrijalizacije, kod nas su više počele da se koriste u metalnoj industriji, livnicama, te pogonima teške industrije i laboratorijama. Postavljene u pesak, bile su veoma otporne na habanje, a ukoliko bi neki metalni predmet pao na njih, često bi prolazio bez ikakvih oštećenja, a ni pod ne bi značajno stradao.

Ono što drvene kocke odvaja od drugih drvenih podnih obloga je što nemaju daščani oblik
Drvene prizme za popločavanje

No, vratimo se korak nazad da vidimo šta su, u stvari, „drvene kocke“. Za početak, kad ih posmatramo sa geometrijskog stanovišta, one su zapravo drvene prizme i najređe se javljaju kao pravilne kocke, ali se ovaj termin ustalio u podopolagačkoj praksi, pa ćemo ga dosledno koristiti u ovom tekstu. (Stručni termin koji koristi Institut za standardizaciju Srbije je „drvene prizme za popločavanje“, dok je uobičajeni termin na engleskom jeziku „wood paving blocks“.)

Ono što drvene kocke odvaja od drugih drvenih podnih obloga je što nemaju daščani oblik, odnosno, veliku, ravnu površinu, već voluminoznost. Pored toga, za razliku od svih drugih podnih obloga koje se dobijaju radijalnim ili tangencijalnim presekom drveta, drvene kocke se dobijaju čeonim (poprečnim) presekom i to u najvećoj mogućoj meri i određuje njihova svojstva.

Drvo je znatno otpornije na pritisak na čeonom preseku nego na bočnom
Poprečni presek

Naime, drvo je znatno otpornije na pritisak na čeonom preseku nego na bočnom. Kod pojedinih vrsta drveta, poput, npr. hrasta, tvrdoća na pritisak može biti kao kod betona što ove kocke čini izuzetno pogodnim za primenu na podovima u industriji. Istovremeno, tačkasta otpornost na utiskivanje (najuobičajeniji je primer ženskih potpetica za veliki pritisak u jednoj tački) uglavnom je dvostruko veća kod poprečnog preseka nego kod bočnog, što ove kocke takođe preporučuje za podove sa velikim opterećenjem ili sa velikom frekvencijom.

Drvene kocke imaju i veoma dobra elastično-mehanička svojstva što ih čini veoma prijatnim za hodanje i što prigušuje udarnu buku koja nastaje pri hodanju, odnosno pri kotrljanju točkova u industrijskoj primeni. Sem toga, veoma su tople i prijatne za zglobove ukoliko ljudi moraju dugo da stoje na njima (npr. u proizvodnim pogonima). Istovremeno su lake za održavanje, njihova površina veže prljavštinu, a ako se neka od kocki ošteti, vrlo jednostavno se mogu zameniti.

Kada je reč o požarnoj otpornosti, drvene kocke spadaju u red teško zapaljivih podnih obloga

Kada je reč o požarnoj otpornosti, drvene kocke spadaju u red teško zapaljivih podnih obloga (klasa B1), budući da prilikom požara dolazi do ugljenisanja samo čeone površine, dok je ostalih pet površina bez dodira sa vazduhom.

Drvene kocke imaju relativno malu provodljivost elektriciteta što smanjuje opasnost od električnih kvarova, ali je ona ipak dovoljno dobra da se na njima ne stvara statički elektricitet što je veoma važno u suvim prostorijama kao što su računarski centri ili muzeji.

Ipak, jedna osobina o kojoj treba posebno voditi računa prilikom polaganja drvenih kocki je prilično velika dimenzijska nestabilnost u odnosu na druge drvene podne obloge (npr. parkete i daske). Ova nestabilnost proizlazi iz činjenice da su uzdužna vlakna okrenuta licem nagore što dovodi do toga da pod od drvenih kocki bubri u svim smerovima i to u maksimalnim vrednostima. U ekstremnim slučajevima kada se izlije voda na pod od kocke, enormne sile bubrenja mogu dovesti do sila širenja koje mogu biti tako jake da pod može srušiti pregradne zidove što može ugroziti stabilnost celog objekta. Da bi se takve situacije izbegle primenjuju se različite mere prilikom polaganja poput smicanja redova, ostavljanja fuga, kao i postavljanje određenih površina sa prorezanim kockama.

Drvo-je-znatno-otpornije-na-pritisak-na-ceonom-preseku-nego-na-bocnomPrilikom polaganja, podloga mora biti valjano pripremljena. Ukoliko je reč o cementnoj podlozi, ona mora biti čvrsta i tvrda, mehanički obrađena da bi bila adekvatno ravna i porozna. Napolju su se drvene kocke polagale u pesak, ali više se pesak ne koristi ni za ispunjavanje fuga među kockama što je bila praksa kad su se kocke lepile uranjanjem u rastopljen katran. Danas se za lepljenje koriste elastična sintetička (poliuretanska ili epoksidna) lepila, a dilatacijske fuge se zapunjavaju drvenom prašinom ili fino mlevenom plutom. Lepilo se nanosi visoko nazubljenim lopaticama.

Temperatura vazduha prilikom polaganja je vrlo važna i mora biti preko 18°C, temperatura poda bar 15°C, a relativna vlažnost vazduha ispod 75%. Da bi se sprečilo bubrenje i dizanje poda u eksploataciji, relativna vlažnost vazduha se mora kretati u intervalu od 55 do 65%. Veoma je bitno da se prilikom polaganja drvenih kocki povede računa od dilatacijama uz zidove koje moraju biti šire nego kod drugih drvenih podova, jer ovakav pod znatno više „radi“.

Drvene-kocke-za-podove-Novi-sarm-starog-i-zaboravljenog-proizvoda

Da bi se sprečile havarije u slučajevima ekstremnog bubrenja, proizvođači savetuju da se u sigurnosnim pojasevima (na 40 cm od zida) koriste i odozdo prorezane kocke. Njihova funkcija je da se u slučajevima ekstremnog bubrenja izboče prema gore i iskoče iz ravni poda, odnosno spreče širenje bočnog pritiska na zidove i njihovo eventualno ozbiljno oštećenje.

Podovi od drvenih kocki se nakon polaganja moraju površinski obraditi i zaštititi. Mora se imati u vidu da je propustljivost drveta u uzdužnom smeru i do 40 puta veća nego u poprečnim smerovima, pa je samim tim i upojnost i osetljivost na vlagu drvenih kocki veća nego kod drugih drvenih podnih obloga. Za upotrebu u javnim prostorima i industriji, kocke se moraju impregnirati uljem ili voskom. U enterijerima se mogu i lakirati.

Za očekivati je da se drvene kocke sve više koriste za prostore koji imaju javnu namenu sa visokom frekvencijom prohodnosti poput muzeja, galerija, restorana, muzeja i sportskih objekata, jer uprkos činjenici da mogu biti dimenzijski veoma nestabilne, u konrolisanim klimatskim uslovima, drvene kocke mogu biti izuzetno funkcionalno rešenje, estetski zadovoljavajuće, ekološko i veoma ekonomično.

Piše: Isidora Gordić