Keramičarski zanat je jedan od ubedljivo najstarijih na svetu. Otkada zna za sebe, istorijski čovek imao je iskonsku potrebu da svemu što ga okružuje da neki oblik i značenje. Kako nije umeo baš najbolje da ono što vidi i oseća pretoči u reči ili muziku, jer ipak je pripovedanje i opevanje dar retkih, posegnuo je za poznatim. Zemlje ima na svakom koraku, i uz malo vode se pretvara u masu kojoj može koristeći samo svojih deset prstiju da udahne dušu.
Ubrzo je shvatio da to što pravi nije samo oku privlačno, već se čini korisnim i onima oko njega, pa je razbibrigu u kojoj je uživao u časovima dokolice pretvorio u glavno zanimanje, a svoje rukotvorine preimenovao u predmete za praktičnu upotrebu. Konstruisao je grnčarski točak kako bi što bolje i lakše oblikovao glinu, a onda gotove predmete sušio na suncu. Ali kada je uvideo da obična suva glina nije dovoljno čvrsta, već posle nekog vremena puca, u potrazi za rešenjem se opet obratio prirodi za pomoć. Spojio je tri elementa života – zemlju, vodu i vatru, nešto tako jednostavno a istovremeno tako moćno, od čega je sazdan sav svet, i pronašao magičnu formulu.
Od tog prvog parčeta gline do danas umetnost izrade predmeta od keramike prešla je dug razvojni put i njeno usavršavanje je dostiglo neslućene razmere, ali joj je suština, koju je pozajmila od majke prirode, ostala ista.
POČECI
Kada govorimo o istorijatu i evoluciji keramičkih pločica kao građevinskog i dekorativnog materijala, potragu treba da započnemo u kolevci sveta – na Starom istoku. Prve dekorativne glinene pločice napravljene su u Egiptu u doba faraona, oko 4000. pne, a nakon toga ih nalazimo u arhitekturi Asirije, Vavilona i Mesopotamije. Služile su za popločavanje prilaza hramovima, predvorja carskih palata i faraonskih grobnica.
Izrađivane su od gline i blata kojih je bilo na pretek na obalama Nila, Tigra i Eufrata, baš kao i cigle od kojih su vekovima unazad građene piramide. Isprva su oblikovane slobodnom rukom zbog čega su imale pomalo nesavršen oblik, ali su zato crteži na njima predstavljali prava mala umetnička dela. Prikazivale su likove vladara i visokih sveštenika, bogova i svetih životinja, scene iz dvorskog života, ali i svakodnevne događaje, oslikane u zemljanim tonovima crvene, narandžaste i žute, uz primese bele i plave kojima su bojene faraonske kape i carske odore.
Iako se još iz doba neolita znalo za primitivnu metodu jamskog pečenja grnčarije pomoću koje je dostizana temperatura i do 1100˚C, istočne civilizacije nisu pekle ciglu jer za tim nije bilo potrebe – podneblje u kom su živeli je pustinjsko sa izrazito suvim vazduhom i nije bilo bojazni da će vlaga nagristi građevine, a njihov vek trajanja potvrđuje da su bili u pravu. Ipak, peći za pečenje keramike pronađene u Mesopotamiji nam govore da je sa pločicama slučaj bio drugačiji, i da su zajedno sa glinenim posuđem izlagane plamenu kako bi se iz njih izvukla sva voda i kako bi dodatno očvrsnule.
U vekovima koji su usledili, u red naroda koji izrađuju keramiku staju Grci, Rimljani, Persijanci, kao i dalekoistočni kolosi Kina i Indija. Kinezi su svoj pečat na sceni istorije umetnosti utisnuli onog trenutka kada su napravili porcelan i razvili tehniku glaziranja keramike. Glaziranje podrazumeva premazivanje ili potapanje keramičkih pred- meta u supstancu (najčešće okside određenih metala, alumosilikate ili tečno staklo) koja služi za formiranje zaštitnog sloja koji svodi na minimum poroznost keramike, odnosno procenat upijanja vode i drugih tečnosti; kao i za što bolje vezivanje boje za oslikanu površinu. To je proces koji se odvija između dva pečenja keramike, a drugo pečenje je i uvedeno zbog dodatnog sušenja i očvršćivanja i radi materijalizovanja efekata glaziranja.
Interesantno je da je glaziranje ustvari inicijalno osmišljeno za porcelan, i to iz estetskih razloga, kako bi glazura sprečila lepljenje prašine i stvaranje mrlja, pošto je sam porcelan specifičan spoj minerala, veoma otporan i niskoporozan, te mu ojačavanje suštinski nije potrebno, ali je zato za keramiku od esencijalne važnosti. U zavisnosti od sastava, pre svega od vrste gline koja je osnova keramičke mase, imamo i razne vrste keramike.
Najčistija i najotpornija je bela glina bazirana na mineralu kaolinitu (ključnom sastojku porcelana), slede crvena glina (iliti terakota), žuta glina, i na kraju ilovače koje nemaju nikakvu upotrebnu vrednost u vajarstvu i keramičarstvu. Kinezi su glaziranje otkrili još veoma davno.
To nam nedvosmisleno potvrđuju čuvene figure „Vojnici od terakote“ koje datiraju iz 3. veka pne. Reč je o preko 8 000 vojnika, 130 kočija sa 520 konja i 150 bojnih konjanika napravljenih u prirodnoj veličini, uz koje su išli još i dvorski velikodostojnici, akrobate i muzičari, svi zajedno u sklopu pogrebne povorke za prvog kineskog cara iz dinastije Ćin. Sve figure su zajedno sa telom cara položene u njegov mauzolej kako bi ga, po verovanju, čuvale i služile u zagrobnom životu, a upravo zahvaljujući transparentnom premazu nanesenom preko boje je najveći broj njih potpuno očuvan do danas. Ipak, ova praktična metoda je ostala dobro čuvana tajna narednih deset vekova, jer će glas o njoj u Evropi odjeknuti tek mnogo, mnogo kasnije.
Zorka-Keramika
Zorka-Keramika slavi više od 75 god. postojanja i tradicije, uz rane početke poznata kao Zorka nemetali naširoko poznata kao fabrika keramičkih podnih pločica kao sinonim kvaliteta i trendsetter u razvoju novih tehnologija kroz decenije je kao kroz epohe pratila inovativne sisteme, i napretkom u svim segmentima proizvodnje unapredila i unapređuje tehnologiju i postupke u stilu najmodernijih italijanskih i španskih fabrika keramike. Sada se može pohvaliti asortimanom od preko 300 serija različitih keramičkih zidnih i podnih pločica i preko 200 dekoracija za zid i pod.
Više na www.zorka-keramika.rs
Keramika Kaniža
Kompanija je osnovana 1980. godine, kao nastavak bogate tradicije oplemenjivanja kanjiške gline. Od samog osnivanja bavi se proizvodnjom keramičkih pločica i keramičke galanterije. U početku, proizvodilo se samo tri dimenzije pločica i samo pet dekora. 1991. godine uložena su značajna finansijska sredstva, pa je u redovnu proizvodnju uvedena italijanska mašina za brzo pečenje, što je omogućilo kompaniji da na tržište izađe sa kvalitetnijim i raznovrsnijim proizvodima. Takođe, razvijali smo i dizajn, po kome smo i danas prepoznatljivi.
Više na www.keramikakanjiza.com
ITALIJANSKA KERAMIKA
Grnčarstvo je kroz čitavo razdoblje antike bilo naširoko rasprostranjeno u Starih Grka, a konkretno su se Etrurci i Italici, starosedelačko stanovništvo priobalja na jugu Italije, ispostavili kao njihovi najbolji učenici. No, umetnošću pravljenja glaziranih dekorativnih keramičkih pločica Evropljane su „zarazili“ arapski narodi, od kojih su Italijani usvojili i tehnologiju i dezene, a paradoks je da za njeno širenje treba da zahvalimo okupaciji. Arabljani su u 8. veku okupirali Malu Aziju, sever Afrike i Pirinejsko poluostrvo.
Baš tu, na prostoru današnje Španije formirali su jedan od tri kalifata – kalifat Kordoba, koji je ostao njihovo najjače uporište na Starom kontinentu čak i nakon što je moć njihove države počela da bledi. Iz ovog perioda, konkretnije iz 9. veka, datira i najstariji očuvani primerak glaziranih pločica, samo što se ovde radilo o pločicama sa mlečno – belom glazurom luksuzne izrade. Italijani su ovakvu vrstu keramike, koja im je dospela u ruke prvi put u 13. veku, nazvali majolika pogrešno misleći da je poreklom sa ostrva Majorka, iako se ustvari radilo o persijskoj i arapskoj keramici.
Zabuna je nastala jer je Majorka u to vreme bila stecište trgovačkih putnika koji su robu sa istoka distribuirali u Španiju i Italiju, ali je naziv uprkos razjašnjenju ostao. Poznata je izreka: „Izgleda da je učenik nadmašio učitelja“. U ovom slučaju je malo reći da je to tačno. U Srednjem veku, epohi koja je po svemu predstavljala mračno doba kompletnog zastoja ljudske misli i kreativnosti, u Italiji je cvetala proizvodnja keramike. Njen razvoj će se preliti i na doba humanizma i renesanse, u kome su, nakon što su prestali da se slepo drže kopiranja islamskog i španskog stila, polako definisali svoje stilove ljudi koji su se vremenom transformisali u neke od najboljih italijanskih majstora.
Za najveće rasadnike važila su dva gradića u pokrajini Umbrija, Deruta, u kome se danas nalazi muzej keramike, i Gubio. Gubio je svojim radom „stavio na mapu sveta“ maestro Đorđo Andreoli, tvorac polihromne majolike, čija keramika je zbog specifičnog efekta presijavanja u duginim bojama i zapanjujuće lepote postala omiljena među plemstvom, pa čak i kod samog pape. Ključni faktor za njen ovakav izgled bila je naročita dodatna glazura koja se nanosila na već glaziranu i oslikanu pločicu, i potom treće pečenje. Kako su njegove beleške izgubljene, nikada se nije saznalo koji su sve sastojci činili originalnu recepturu, samo se zna da je sadržala srebro i bakar. Ubaciti keramiku po treći put u pećnicu bio je veoma rizičan potez, jer je sva prilika da bi se zbog previše dugog izlaganja jako visokoj temperaturi umesto zaštitnog postigao kontraefekat i pločica jednostavno pukla, a sav trud pao u vodu. To je korak na koji bi se malo ko odlučio, ali je i korak koji razlikuje majstora od keramičara.
Jedan od značajnijih proizvodnih centara bio je i grad Faenca, karakterističan po pravljenju isključivo belih pločica sa šarama u nijansama plave, po uzoru na kineski porcelan iz perioda dinastije Ming. Keramika se inače dekorisala na dva osnovna načina, slikanjem slobodnom rukom ili šaranjem pomoću šablona. Njihova koloritna svedenost na samo dve boje je akcenat stavila na šaru, što znači će svaka eventualna greška biti vidljiva. Stoga je ovde primenjen spolvero metod (u prevodu prašinarenje), po kom se željena šara prvo iscrta na tankom parčetu papira, potom se preko papira, izbušenog prema šablonu, posipa ugljeni prah koji ostavlja trag na pločici, koji majstor prati prilikom oslikavanja. Na ovaj način dobija se keramika izrazito prefinjenog, gotovo aristokratskog izgleda, kojoj je ta nota tokom 16. i 17. veka donela ogromnu popularnost među pripadnicima engleskog noblesa. Čitava stvar je išla dotle da je prema načinu na koji najvernije mušterije izgovoraju naziv njenog mesta porekla nazvana fajans.
Prve fabrike keramičkih pločica otvorene su u prvoj polovini 19. veka u Engleskoj, a onda i u SAD, zemljama začetnicama industrijske revolucije. U Italiji su se još neko vreme opirali ovom trendu čuvajući tradicionalni način proizvodnje, ali je potražnja za keramikom ipak na kraju poslala manufakturu u istorijski arhiv. Uprkos tome što su se naknadno ukrcali na ovaj brod, Italijani su vrlo brzo uhvatili priključak i danas i dalje važe za najveće tehnološke inovatore u svetu keramike, od kojih su učili mnogi.
ŠPANSKA KERAMIKA
Od 8. veka Španija je, sa prekidima, bila pod osam vekova dugom mavarskom okupacijom sve do 1492. godine, kada je došlo do uje- dinjenja Aragona i Kastilje, i potom pada poslednjeg neprijateljskog bastiljona, Granade. Sve što znaju o keramici naučili su od Mavara, pa je i njihov stil, posledično, kopija arapskog, i tako će ostati sve do modernog doba. U islamu je zabranjeno prikazivanje ljudskog lika na umetničkim delima, što važi i za keramiku, i zato su na pločicama dominirali složeni geometrijski oblici, mozaik i cvetni motivi.
Pločice su služile pre svega za dekoraciju vladarskih palata i džamija, i na njima od boja preovlađuje kobalt plava, tirkizna, zelena i tamno žuta. Zbog predominacije plave i njenih mnogih nijansi ove pločice su postale poznate pod nazivom azulehos (azul-plava), a neki od najlepših primeraka krase zidine palate Alhambra u Granadi, kao i mnoge plemićke kuće širom južne Andaluzije.
Domom španske keramike mogu se smatrati gradovi Sevilja i Valensija, a o tome koliko je jak bio uticaj arapske kulture na njenu proizvodnju govori primer uredbe Alfonsa X, kralja Leona i Kastilje iz 13.veka, po kojoj je u Sevilji samo muslimansko stanovništvo imalo dozvolu da pravi keramiku. Ipak, nije pravljenje keramike bilo vezano samo za velike gradove. Glavni takmac im je gradić Talavera de la Reina u relativnoj blizini Toleda, koji se smatra čuvarom baštine kastiljanske keramike i centrom koji je postavio standarde u svetu. Tu se u prvom redu misli na Meksiko, gde se ručno oslikana keramika plave, zelene, suncokret žute i bele boje uopšteno naziva talavera, kao omaž njenom poreklu.
Piše: Jelena Mitrović
