Ćilim je element koji svakom prostoru daje upečatljiv karakter. Svaki ćilim je unikat, sa jedinstvenim šarama i motivima. Ćilimi su često veseo i upečatljiv susret živih boja i smelih geometrijskih oblika.
Poslednjih decenija ćilimi postaju veoma popularni i cenjeni u dizajnu enterijera u zapadnim zemljama, i to kako privatnih tako i javnih. Razlozi za popularnost delimično se mogu naći u činjenici da etno stil privlači sve više pažnje, ali i činjenica da su danas saznanja na jedan klik od nas. Sa razvojem informacionih tehnologija počinje da se razvija i svest o različitim kulturama. Ova dostupnost informacija u centar pažnje stavlja upadljive etno elemente, a upravo jedan od takvih je i ćilim.
Činjenica koja ide u pirlog ćilimu i očuvanju njegove autentičnosti tokom vekova je i ta da je ćilim uglavnom tkan za sopstvene potrebe, odnosno potrebe lokalnog tržišta. Naime, dok su se tepisi vremenom prilagođavali zahtevima šireg tržišta i ukusu vremena ili trendu, ćilim nije bio u fokusu, često smatran i manje kvalitetnim po izdržljivosti u odnosu na tepihe. Ovo je doprinelo da se tokom vekova očuva tradicionalan način izrade i specifični motivi i ornamenti koje je svaki region negovao prilikom izrade čilima. Međutim, ovo nikako ne umanjuje samu vrednost ćilima i njegovu cenjenost kao dekorativne tkanine.
Lepota ćilima je oduvek fascinirala. Jedan od najpoznatijih arhitekata XX veka – Korbizije – se na svom petomesečnom putovanju po Balkanu i Turskoj susreo sa kulturom Istoka. Između ostalog, bio je opčinjen lepotom ćilima koje je na svom proputovanju često susretao. Tada dvadesetogodišnji Korbizije je svoje oduševljenje Orijentom i Balkanom slikovito opisao u knjizi „Putovanje na Istok“ koja je objavljena 1966te godine.
Ćilim se uklapa u najrazličitije stilove enterijera, od boemskog šika do modernog enterijera gde svojim živim bojama i veselim šarama umekšava i obogaćuje belinu ili minimalizam i oštre crte koji su često odlika modernog dizajna.
Ovaj tkani tepih ili tapiserija tradicionalno je pravljen na području Bliskog Istoka, Kavkaza, Anatolije, Balkana i u Severnoj Africi. Koristi se kao prostirka za pod, ukrasna tapiserija za zid, za prekrivanje kreveta i drugog nameštaja, ali i kao ogrtač ili odevni predmet. Važna odlika ćilima je da je glatko tkan i identičan sa obe strane – i sa lica i sa naličja.
Pretpostavljalo se da tkanje ćilima datira iz XI veka naše ere i da je poteklo od plemena koja su naseljavala prostore današnjeg Irana, Avganistana i Turske. Međutim, arheološki nalazi su pokazali postojanje tkanog tekstila koji datira još iz VII veka naše ere, dok je istraživač i arheolog Mark Aurel Stajn pronašao tkane podne prostirke u Kini koje datiraju iz V ili VI veka naše ere. Ovo ćilim čini jednom od najstarijih dizajnerskih tradicija u svetu.
Ćilimi se izrađuju od vune, koja je u odnosu na regionalne zahteve tretirana i obojena na određene načine i određenim bojama. Svaka regija je imala tradicionalan način izrade ćilima. Koristile su se određene boje i određeni ornamenti. Ovi ornamenti su imali sopstveno značenje, tako da se može reći da je svaki ćilim mogao da ispriča priču onome ko je umeo da čita znakove.
Tkalje su često koristile suptilne i isprepletane znakove koji su govorili mnogo o njihovim nadama ili jadikovkama. Tako su devojke, dok su tkale ćilime za svoju devojačku spremu u njih umele da utkaju svoje nade i snove o deci, sreći ili jakom i zgodnom mužu, dok su udate žene izražavale nezadovoljstvo svekrvom ili čežnju za odsutnim mužem. Jezik ćilima je kompleksan i bogat, i trebalo je biti stručnjak da bi se motivi i znakovi videli i prepoznali.
S obziron na izuzetnu dekorativnost ćilima, popularnost ovog elementa poslednjih decenija nimalo ne čudi. Ćilimi se u modernim enterijerima pojavljuju kao ukrasi za zid – tapiserije, prostirke za pod, prekrivači za krevete ili druge delove nameštaja. Takođe, detalji kao što su jastučiči mogu biti presvučeni tkaninama koje su tkane u maniru ćilima.
Sa rastom popularnosti ovog elementa, počela je da raste i njegova vrednost, tako da danas, uglavnom u zapadnim zemljama, postoje kolekcionari i zaljubljenici u ćilime. Međutim, ćilimi su kod nas dobili priznanje i na domaćem terenu. Pirotski ćilim, karakterističan po svojim šarama, upisan je na listu nematerijalnog kulturnog nasleđa Srbije.
Na teritoriji Srbije pirotski ćilim predstavlja najsavršenije i najraskošnije tkačko stvaralaštvo. Danas je autentične pirotske ćilime teško nabaviti iz prostog razloga što s jedne strane ne postoji neograničen broj starih ćilima a s druge strane postoji vrlo malo radionica koje se bave njihovom izradom. Sam pirotski ćilim je sa svojim šarama i dezenom tokom vremena i istorije evoluirao. Tako se razlikuju tri istorijska perioda u razvoju pirotskog ćilima.
Prvi period je od 1792.-1877. Ovo je takozvani „turski period“ tokom koga je ćilime koristila uglavnom seosko stanovništvo i turska vojska.
Drugi period je period nakon oslobođenja od Turaka, od 1877.-1907. U ovom periodu ćilim postaje deo nacionalnog identiteta i stvar prestiža, tako da se pojavljuje kao ukras na različitim javniom svečanostima, sportskim događajima ali i kao ukras bogatih kuća ali i javnih institucija.
Treći period je period od 1907.-1932. kada pirostki ćilim doživljava evoluciju i promene koje ga udaljavaju od tradicionalnih šara i motiva.
Danas postoji veoma mali broj tkačkih radionica i privatnih kuća koje se bave tkanjem ćilima. Poslednjih godina postajemo svesni vrednosti autentičnog ćilima čemu u prilog govori i činjenica da je pirotski ćilim upisan u Nacionalni registar nematerijalnog kulturnog nasleđa.
Danas ćilimi u moderne enterijere unose dah tradicije ili rustičnog. Svojim jarkim bojama i upečatljivim geometrijskim motivima ćilimi mogu da predstavljaju izuzetan detalj u prostoru. Raskoš motiva, dezena, boja i simbola na ćilimima je bogat i složen kao i kombinovana baština kultura koje su ih stvorile i doprinele njihovoj evoluciji. Bez obzira na zemlju ili region porekla, ćilimi imaju svoju priču koju žele da ispričaju.
Autor teksta: Irma Talović, d.i.a.
