Praktičnost upotrebe linoleuma u domaćinstvima

Od svog pronalaska 1863. godine, do ranih 1950. – tih, linoleum je bila jedna od najpopularnijih podnih obloga u svetu. Međutim, raniji oblici linoleuma su krtiji od današnjeg. Ovaj materijal je postao popularan tokom viktorijanskog doba. U poslednjih nekoliko godina, inovacije u načinu na koji se linoleum proizvodi, kao i realizacija mnogih njegovih prednosti, izazvali su oživljavanje popularnosti ovog svestranog i trajnog materijala.

Trajnost

Linoleum podne obloge izuzetno su otporne na ogrebotine, udubljenja i otiske na površini materijala. Pucanje linoleuma najvećim delom  je ublaženo novim proizvodnim procesima, a uvijanje se može sprečiti pravilnim uvođenjem vodovodne instalacije i redovnim održavanjem.

Antistatičnost i antimikroorganizmi

Neki materijali podnih obloga imaju tendenciju prikupljanja prašine i prljavštine, nakratko zadržavajući je, a potom ispuštajući je u vazduh pri gaženju. Ovo može izazvati alergijske reakcije ili probleme sa disanjem kod astmatičnih osoba. Međutim, linoleum poseduje antistatički sistem koji inherentno odbija štetne čestice iz njegove površine. Linoleum prirodno inhibira rast bakterija i mikroskopskih organizama, i kao takav, vrlo je popularan materijal u školama i bolnicama.

Vlaga

Linoleum je porozni materijal i može biti oštećen vodom ako nije pravilno postavljen. Međutim, pravilna ugradnja i redovno održavanje doprinose neprobojnosti i otpornosti od vode i vlage, čime je ovaj materijal pogodan za upotrebu u kupatilima i kuhinjama. Linoleum se relativno lako instalira i ne zahteva upotrebu maltera. Često se može instalirati kao plutajući pod, tako da lepak nije neophodan.

Komfort

Mekane i udobne linoleum podne obloge teže da ostanu tople čak i na hladnim temperaturama.  Linoleum je proizveden upotrebom prirodnih i lako obnovljivih materijala, uključujući laneno ulje, plutu u prahu i druge organske aditive. Linoleum može trajati 20 – 40 godina pa čak i duže u zavisnosti od okruženja i nivoa frekventnosti saobraćaja u oblasti. Na kraju svog životnog ciklusa ovi materijali se mogu spaliti u cilju proizvodnje relativno čistog izvora energije, ili se mogu odneti na deponiju gde se razgrađuju bez štetnog uticaja po okruženje.